crvenitepih

Leto kad sam nučila da letim

…Baba je uvek govorila da je kuća sagrađena ,,na čakmaču” (!?- ovog izraza nema na guglu, ali kapiram da je to neka mešavina raznih materijala, zemlje, betona, cigli…i svega što se moglo jeftino nabaviti) i da su zidovi krti i nejaki. Na sred nje bilo je veliko, mračno predsoblje, sa ogromnom narandžastom zavesom, iza koje se krio špajz prepun svega i svačega – džakova brašna, teglica pekmeza, zimnice, svežeg voća i povrća iz njive..uspomena iz staklene vitrine…punih ormara starih haljina , suknji I torbica –maminih I tetkinih, kad su bile devojke… Ta zavesa bila je kao neka pozornica sa zastorom, sa čije obe strane se krilo nešto – sa jedne prošlost, a sa druge budućnost.

Tu sa druge strane, u tamnom predsoblju, postolje I na njemu crni, starinski telefon, onaj sa okruglim brojčanikom, sada već arhaičan predmet, za koji današnja deca I ne znaju šta je. A na zidu dve figure – glave crnca I crnkinje sa turbanom. Afrika… Tako daleko, a tako blizu…

Generalno su zidovi u kući obilovali raznim ukrasnim predmetima – u sobi do koje se dolazi iz predsoblja – tapiserija sa konjima, koju je izradila moja mama, kao studentkinja. Na zidu u dnevnoj – bronzana ikona Svetog Save, a na suprotnom – slika Svetog Luke, dedine krsne slave.

U prvom predsoblju, kad uđeš, dočeka te reprodukcija ,,Dečaka koji place”. Ovde sam malo istraživala I napraviću namernu digresiju – mistične slike dece koja plaču pravio je slikar Bruno Amadio, koji je radio pod pseudonimom Đovani Bragolin. Italijanski umetnik koji je stvarao u 20. veku, bio je opsednut ovom temom I ostavio je niz portreta dece koja plaču. To me podseti na još jedan film o kom ću uskoro pisati a koji sam nedavno gledala, gde je reč o umetniku opsednutom mačkama – Luju Vejnu.

Da se vratim priči o kući u kojoj živi moje ,,leto kad sam nučila da letim”. Dakle, nakon što vas dočeka portret deteta koje plače, iz prvog predsoblja ulazi se u drugo – ono mračno, sa telefonom I crncima ( a generalno je kuća takva da vodi iz prostorije u prostoriju). Sveti telefon tu stoji kao relikvija I koristi se samo za hitne I bitne slučajeve. Kada se pokloniš telefonu, imaš dve opcije, dakle, možeš poći u sobu sa tapiserijom sa konjima, gde obično spavaju braća od mlađeg ujaka, ili možeš skrenuti levo u dnevnu sobu. Iz dnevne sobe se ulazi u prvu spavaću, gde se na zidu nalaze portreti mame I tetke kad su bile male, a pored I portret dedinog oca, pokojnog pradede Rista (po kome je jedini sin najstarijeg ujaka dobio ime), kog je put vodio čak I u Ameriku, ali su putevi gospodnji čudni I nenadani, pa je nažalost tragično završio još kad je deda bio dečak, (a ta priča je donekle zatvorenog tipa I o njoj se mnogo ne govori)… A iz ove sobe opet put vodi ka maloj sobi u kojoj je uvek spavala naša porodica, a koja je zavučena, hladna, ali lepa I na čijem zidu visi babin I dedin portret, a iza vrata, sveta I nedodirljiva (a tako na dohvat ruke) – dedina puška (stalna opomena I pravilo – ne dirati). Ta soba miriše na naftalin jer se u njenim ormarima kriju dedina odela koja koristi ponedeljkom – ,,ponedeljnikom”, pazarnim danom, kada ide u grad; I ona je naknadno dograđena, valjda kako se I porodica širila, pa nije bilo mesta…

Pa I sa ovim rasporedom I dograđenom sobom, leti kada nas se skupi svih 19, neko je morao spavati na poljskom krevetu, a neko bogami I na podu.

Od tih svih 19, nas devetoro smo unučad (ja sam peta po redu, tačno u sredini). Ostatak čine baba I deda, dva ujaka, dve ujne, tetka I teča I mama I tata…(u današnje vreme tu su I novi zetovi I snaje I 10-oro praunučadi, ali ovo je priča o ,,nama” I ovi novi će opet imati neka svoja ,,leta”)…

Ima jedna slika na kojoj smo svi, ispred kuće. I zajedno sa nama stara popadija, baba Jela, valjda poslednji izdanak onog vremena I rekla bih, u to vreme, jedna od najstarijih osoba u Malom gradu…Ona je, nekim čudom, I babina tetka, I dedina strina. A nije imala svoje dece, pa smo svi mi bili na neki način ,,njena deca”. Žena pokojnog popa Dmitra, nadaleko čuvenog, obrazovanog I poštovanog, nadasve voljenog čoveka, pogotovo od strane babine I dedine dece. To što je na fotografiji čak I ona, to je za mene toj fotografiji davalo posebnu težinu, vrednost, neverovatnost…da na jednoj fotografiji bude I vesnik starog vremena, a sa druge strane I beba u kolicima- moj brat, mislim (sestre od tetke ne sećam se da li su bile rođene)…

Često sam se pitala kao mala kako smo svi stali u tu sliku. Granice te fotke ostavljaju prostor nekom nepoznatom oku – za daleka promatračka prostranstva tajni, a nama koji znamo priču, one su zasigurno prozor u sećanje, sačinjeno od veoma jasnih slika, osećaja, događaja, ljudi I predela, vazduha I mirisa, zvukova, raznih ukusa, snova…maštanja…

,,Leto kad sam naučila da letim” je film koji treba da pogledate svi, a posebno oni koji imaju ,,svoje leto”, svoju ekipu, svoj ,,mali grad” I svoje posebne uspomene. Ova sintagma je u stvari metafora I u njoj se kriju zapravo sva leta, sve zime, svi naši bliski ljudi, oni koji su u nas utkali još jedan sloj ličnosti, još jedan nivo postojanja, originalnosti, drugačijeg, posebnog…Ona predstavlja nešto od čega smo u biti sačinjeni, što nas je odredilo, mnogo čemu naučilo, što nam pruža sigurno utočište u loša vremena, ali I sjajnu osnovu da razumemo ljude, bolje I jasnije…Uspomene… Sećanja…Osećanja….Da shavitmo vrednost porodice I važnost bliskosti…

…Možda smo sada daleko jedni od drugih, možda daleko od Malog grada, ali magija zelenih polja, čarolija zaštitničkih planina, mirisa perona I zvuka vozova…Za nas… A za nekog drugog su to morske dubine, miris sela ili već čega… Nečeg što su stvarali preci I daleka pokolenja svakako… E to.. taj osećaj nikad ne prestaje!

Mesto tišine

Film ,,Mesto tišine“ dosta me je podsetio na našu trenutnu, da kažem, globalnu situaciju. Mada to nije jedini razlog što pišem o njemu, niti jedino podsećanje. Evo o čemu se radi. Da navedemo sve redom na šta me podseća…

Prvo, ,,U ćutanju je sigurnost“, da se ne zaboravi, rekao je Ivo Andrić, a potvrdili brojni, kako istorijski, tako i individualni događaji svakog pojedinca.

Osobine korona virusa, koji je početkom 2021. godine zarobio ceo svet, takođe su nas primorale da zaćutimo. Šta to znači? Znači da smo zaćutali i u bukvalnom smislu, pritom noseći i maske, što nam je dodatno zapušilo usta, a ujedno se trudeći da se i ne približavamo jedni drugima, da putem govora ne bi jedni u druge uneli kapljičnim putem neprijatelja broj jedan, perfektnog parazita, osposobljenog da živi milionima godina pre nas, da opstaje sa nama, da nam možda i ugrozi egzistenciju. Sa druge strane, i sama planeta je zaćutala. Automobili su stali, avioni nisu leteli, vozovi su se zaustavili, ulice su opustele, gradovi bez ljudi postali realnost – zavladala je tišina.

Zatvoreni u svoje kuće, skrivali smo se od nevidljivog protivnika, a kada smo izlazili vani, samo iz prekih potreba, morali smo strogo da poštujemo pravila. Pravila egzistencije. Da budemo survajver. Preživljavanje u realnom svetu, ne više u igrici. Ratni uslovi i neuobičajena situacija, čak i za rat. U ovom slučaju, bolest bi bila čudovište, a organizam žrtva koja mora da se brani. U toj odbrani, mora ispoštovati niz pravila, jer svako odstupanje izaziva gnev protivnika. Šanse da se preživi su male. Ipak, uvek postoje neke šanse…

I eto, dok sam gledala ovaj film, shvatila sam da je to to. Možda malo ,,hororskije“ prikazano, ali to je potpuno naša situacija. Ovo bi mogla biti jedna slika, jedan umetnički prikaz, nas i virusa. S tim što je on proročki, jer se pojavio pre virusa. Ima tu još paralela koje ih povezuju, a koje sada nećemo nabrajati, ali biste vi kroz razmišljanje, nakon gledanja ovog filma, mogli da dođete do raznih ideja i primetite mnoge sličnosti.

Druga stvar koja mi je zanimljiva u ovom filmu jeste što nije težak i mučan, već, čim naiđu ti detalji, oni se lako i bezbolno preseku nekom drugom slikom i jednostavno imperativom da se preživi, koji nadvladava sve muke. Ono što mi se, takođe sviđa, jeste gluma dece. Kao i uloga i gluma oca, koji je i režiser ovog filma – Džon Krasinski. Ali, najviše mi se svidela glavna glumica, a to je Emili Blant.

Ovaj film pobrao je dobre kritike. Jedan je od horor filmova sa najvećom zaradom u istoriji. Osvojio je Saturn nagradu, a bio je nominovan i za Oskara, za dizajn zvuka, kao i za Baftu i Zlatni globus.

On prikazuje moć tišine i snagu neizgovorenih reči, ali isto tako i prazninu koju proizvodi nedostatak zvuka i konkretno nedostatak reči, a takođe i stalnu potrebu živih bića, konkretno ljudi, da komuniciraju. On isto tako prikazuje i nedostatak slobode i njenu važnost.

Svakako bih izdvojila jedan kontrast koji se provlači kroz ceo ovaj film, a simbolično kategoriše i deli 2 strane sveta, života i ljudskog bića. Ono što nas karakteriše, prati, tišti i motiviše… Život i smrt. Svakako bi podela mogla jasno da se uoči i osobine su vidljive. Život je zvuk, a smrt tišina. Da li je to stvarno uvek tako? I ako postoji besmrtnost, sa koje strane se ona nalazi?

Argo

Uvek mi je neprijatno tokom pasoške kontrole. Uvek se osećam kao kriminalac ili prestupnik, posebno kada mi traže da izujem obuću. Pa onda kroz skener zagledaju da li u đonovima ima nečega. Znam da su oni tamo obučeni da u svima vide potencijalnu opasnost i da se ophode jednako prema svakom. Ipak, nervira me što od Markovog Betmena neko može i da pomisli da je oružje. Ili što me tako ispitivački gledaju u crte lica ili oči, pa svaki put mislim, o ne, sada će da nas odvedu sa strane jer sam promenila frizuru/način šminkanja/stav… Nisam više ta sa slike. Zar nije lepo što vidite novinu na meni? Sigurnost. Samopouzdanje. Ispunjena sam, dobro mi je. Vremenska linija od te slike do danas izmenila je osobu koju gledate. Zapravo, pred vama je druga osoba. Na slici čak ni nemam decu. I eto vam prve pukotine. Obična glupost – identifikacija… Identifikacije je jednako komplikacija. Ko smo zapravo mi? A tim vašim ispitivačkim stavom još dodatno činite da se čovek zapita – jesmo li mi zaista mi? ,,Niko nije ono što jeste i svi su ono što nisu“.[1]

Mnoštvo tih scena na aerodromima opisano je kroz filmove. Sjajan ambijent za napetost. Neke su već spomenute kroz ovaj blog. Ne znam zašto, ali meni jedna od omiljenih je ona iz filma ,,Argo“. Situacija u kojoj Ben Aflek spašava šestoro ljudi, tako što, na kraju, na aerodromu, on glumi da glumi – jer praveći se da je čovek koji nema šta da krije, on pokušava da prođe naizgled nesavladivu prepreku – spakovanu u drugačiji karakter i kulturu, sasvim različitu od naše i pritom zadojenu osvetom i mržnjom.

Oprečna su mišljenja o ovom napetom trileru, koji po mom mišljenju, bez obzira što liči na klasičnu američku propagandu, ipak ima dobro osmišljenu dramsku priču. U pitanju je istorijska priča, sa političkom pozadinom. Iako je dosta toga u njoj stereotipno, kao na primer to da tipični američki heroj spasava nevine američke žrtve, iako neki likovi nisu dovoljno razrađeni jer nije bilo prostora za širenje njihovog karaktera, ipak je činjenica da ovaj film ostavlja na gledaoca jak utisak. To je potvrđeno i kroz dodelu Oskara te 2013. godine, kada je od 7 nominacija osvojio 3 nagrade – za najbolji film, najbolju montažu i najbolji adaptirani scenario.

Naglasila bih za kraj da ključna stvar koja se provlači kroz film i karta na koju glavni junak najviše računa jeste scenario lažnog filma. Lažni glumci i lažni film bivaju u fokusu finalnog dela priče.. Umetnost i umetnici, kao najsigurnije rešenje i kao prototip ljudi koji ne mogu biti špijuni, izdajnici, prestupnici. Film kao izlaz…

Ko hoće da na aerodromu deluje što nevinije i skromnije, svakako, ako ništa drugo, treba da pogleda kako to radi Ben Aflek. Čovek iz senke, operativac, specijalac – glumi običnog čoveka. I Ben Aflek – koji glumi i jedno i drugo. Ovo je priča o filmu u filmu. O scenariju koji je spasio šest života. Ovaj film ima moju preporuku. Možda će to nekima biti dovoljno da ga pogledaju.

[1] Vuk Drašković, ,,Nož“

Let nad Moskvom

…Čardak ni na nebu ni na zemlji… Dvorac iz snova…Bajkovita kula, sačinjena od prošlosti, sadašnjosti i budućnosti, od svilenih bombona, od šarenih helijumskih balona koji samo što nisu poleteli… Te čarobne lopte, kojima se i sam svemir divi, koje se kreću dok stoje, koje ti pričaju dok ćute, koje te podsete koliko je bitna estetika i lepota… Nikad ne misliš da je to obična građevina…Uvek je nešto uzvišeno. Nikad ne misliš da su te šarmantne kugle samo deo – one su, svaka za sebe, celine. A čine, ujedno, oblik koji je trajan u vremenu. I neponovljiv. Koji se kreće dok stoji. Crkva Vasilija Blaženog. Jedinstvena i večna. Sačinjena od snova i mašte. Gotovo nestvarna. I uz nju taj grad pun nežne i slatke gorčine, gordosti, a i predrasuda, nadanja i skeptičnosti, žustar i miran, ishitren i mudar… Dva prelepa imena jedno uz drugo zauvek – Vasilije i Moskva.

Sa visine se mnogo toga bolje vidi, bolje se sagleda i dubina, a i vrednost. Visine nisu nedostižne, može se leteti i dohvatiti vrh bilo čega, a i ostati na njemu, ako ti je srce veliko, a vidici otvoreni. Baš kao što žena na trapezu izvodi svoju smrtonosnu tačku, dok oko nje vlada tišina proizvedena gubitkom daha publike koja pokriva oči rukama, dok hrabra heroina uspeva, ko zna koji put za redom da se odupre strahu, da poleti i dočeka se na jedinu moguću tačku oslonca, baš tu, u središtu moskovskog čuvenog cirkusa, laka i jedinstvena, kao pahulja koja leti kroz bele noći… tako i Moskva odoleva i vremenu i uvek je, čini mi se, nova i veličanstvena, jer i za tih 10 dana što smo se družile ona i ja, svakoga dana je bila drugačija, odevena u različito ruho, u balske haljine, babuškinu odeću, viteška odela, sa mačevima, ali i u cveću, borbena, ali i pokorna. Puna pesme i istorije… Moskva…

Kako u životu, tako i na tankoj niti koja spaja dve strane cirkuske arene, smenjivali su kroz doživljaj cirkuske predstave i moji doživljaji Moskve, dok su sa umetnošću nastavljali hrabri i nepokolebljivi, jaki i snažni, kao ruska himna, tajanstveni kao ruska bajka, smireni kao ruska balada, akrobate, kraljevi svojih veština. Učeći nas veri i strpljivosti. Šireći mirnoću koja proizilazi iz snage ljudskog uma. U duhu Parade pobede. I tako te Moskva fascinira iz dana u dan, menjajući na sceni heroje i heroine i stavljajući ih u nemoguće, ali veličanstvene pozicije… koje oni ipak učine mogućim… Bilo da je to Dostojevski, Lav Tolstoj, junak Sibirskog berberina, Petar Veliki ili Ana Krenjina, ili bilo koji od mnoštva stvarnih i izmišljenih…Svako od njih ima svoj trapez i mesto u istoriji, fiktivno ili realno, svako svoj trenutak ispred teatra Baljšoj i svako svoj doživljaj Moskve koja tone u san i opet se budi… i duha Rusije.

Mnogo je poleta i letova na ovom putovanju bilo koji će na Marka i Nađu definitivno ostaviti stalan i čvrst utisak, ali oni glavni su sigurno let avionom, zatim istoimeni kao ovaj tekst, Polet nad Moskvom, onda rolerkoster kao korak do ludila, kao i polet u Snežnom kraljevstvu. Tokom našeg avionskog leta, svako je bio pun svojih očekivanja, svako ushićen na svoj način, ja srećna kao dete, a oni sa zrelošću odrasle osobe u pogledima. Polet nad Moskovom bi se moglo nazvati celo naše putovanje. Baš celo je bilo jedan polet u visine, u nekada veliko i nedostižno, u veličanstveno, u bajku.

Čudno je to kako putovanja u nama ostave dubok trag i kako nas svako promeni i koliko nas svako prosvetli. Za mene su ona najveće moguće bogatstvo. Smatram da je čovek bogat onoliko koliko je knjiga pročitao i koliko je proputovao.

Između nas i Moskve, još od prošle godine isprečile su se razne stvari, najveća, u stvari i ključna, korona virus, naterala nas je da put odložimo za godinu dana. Ove godine odlučili smo da više ne odlažemo već da živimo punim plućima, kako žive i sami Rusi- kao da virusa nema, sasvim opušteno, bez previše maski u metroima, vozovima, radnjama…Tako i mi, vođeni tim ruskim duhom, koji nas je obzeo još u Beogradu, krenusmo u pohod…Odradili smo PCR testove i poneli ono najvažnije-dobro raspoloženje.

Na aerodromu Šeremetjevo čekao nas je moj brat. Vava. Tako oni zovu Vasilija. I tako su uzviknuli kad su ga videli i potrčali ka njemu. ( To je, od mnoštva, naš prvi snimak u Moskvi – ,,Mi dolazimo“). Očekivanja mi nisu bila velika u smislu da ću mnogo stići da vidim i obiđem, jer sam otišla ipak na put sa malom decom, ali s obzirom na to da su deca imala svakoga dana (zahvaljujući Vasiliju) svoj deo programa, u vidu, gorepomenutog cirkusa, zatim akva parka Moskvarijum uz čuveni šou sa delfinima, kitovima, fokama i morževima, potom Drim lenda – verzije moskovskog Diznilenda, kao i mini zoo vrta i još mnogo interesantnih stvari, uspeli su da održe dobar ritam i kao pravi svetski putnici obiđu baš sve što sam ja želela. Osim toga, sam put noćnim vozom u retro fazonu, Grand ekspresom, do Sant Petreburga, sa prelepim kupeima, divnim krevetima i osećajem da si u sred najzanimljivije avanture, ili možda u sred romana Agate Kristi, kao i povratak za Moskvu brzim vozom koji za 4 sata pređe taj put od 700 i nešto km, bili su im prezanimljivi i puni su bili utisaka, kao i samih iščekivanja pred polazak.

Moskva je moj dosanjani san, ali i stalna želja, Moskva je ruska bajka, baš kao i Sankt Peterburg, čuveni Piter, kako ga Rusi zovu. Dvodnevna tura u Piteru odvela nas je kroz ulicu Nevskog pravo na bajkovite trgove, pune vitezova i dvorskih dama, čarobnih i bundevastih kočija i otmenih konja, osećaja da si u nekom drugom vremenu, ali i osećaja Evrope, Zapada… I to je spoj koji traje još otkad je Petar Veliki, čovek ispred svog vremena i div na čijim plećima je nastao i sam grad a i pre toga san o njemu, kročio na ovo tlo i pretvorio ga u to što je sada… Spoj velikog i malog, spoj staze i prostranstva, put u sećanje i u budućnost. I more… koje nije plavo, netipično je, braon, i nemirno je, hladno i nepristupačno. Svežina u vazduhu, talasi kiše i sunca. Smenjivanje godišnjih doba u jednom danu. Baš kao da sva ta previranja, kao živa ograda, hoće da skriju i sačuvaju dragulj koji se iza njih prostire. Dvorac Petrof. Raskoš i zlato. Uživanje u pogledu. Vapaj za istorijom i odgovorima. Utočište u smenjivanu proleća i jeseni. I zamišljanju haljina i pelerina koje su nekad tuda šetale tlom koje im je pripadalo. Osećaj da unutar zidina spava kraljevsto i uspavana lepotica koja će se svakog trena probuditi a za njom i svi ostali. I nastavak bajke u našim mislima – da to se i dešava, oni se svakog dana u stvari bude… Toplota boršča koji greje nepca. Hladan vazduh prolaznosti i topao dah postojanosti. Ispod zlatnih poluga skrivena tama jezivog zločina. Priča koja ostaje da traje kroz vreme. Glas tame i zov prošlosti.

Kao most između stvarnosti i prošlosti, pred nama se ukazao na kraju dana istoimeni hotel ,,Bridž“, sa svojom prelepom sobom kao skrovištem od kiše koja je krenula neumoljivo da pada pri povratku na obalu. Hladnoća je ostala napolju, a nama je stigao suši (koji Marko obožava). Naredni dan u Piteru bio je takođe prelep, a od grada su nam ostale uspomene u vidu predivnih slika, magneta i slatkiša iz čuvene poslastičarnice Sever.

Usledio je povratak. I opet Moskva. Kao najlepša neotkrivena tajna, kao istina i stvarnost, a ipak nerealna. Gde god ti ode pogled, vidiš nešto. Zlatne kupole, prelepi parkovi, divne, raskošne fontane, da podsete na čvrstinu postojanja, ali i na tok vremena. Voda i sunce. Građevine i ljudi. Efekti… oslikavanja na tlu, dodir neba i zemlje, slika na asfaltu… neki ovekovečeni fotografijom, a neki zauvek sačuvani u našem sećanju.

Šta čovek može doživeti gledajući sliku naspram onoga što oseti uživo? Razlika je ogromna. Upoznavanje grada i zbližavanje sa njim ipak je posebna stvar. Mapa koju zapišeš u srcu, u duši. Skice koje ti se urežu u nepisani plan, koji te vodi naspram tvog zapisanog plana, ali nevidljivom niti, kao prstom sudbine.

Baš takva jedna nevidljiva nit dovela je i Vasilija u Moskvu, malo po malo, a zatim za stalno. I baš ista ta ,,paukova mreža“ uhvatila je i mene sad, u susretu sa gradom i svojom ,,prostom, dušom slovenskom“.

Osim letova, ima i zemljanih stvari koje će u ovom tekstu dobiti samo rečenicu ili dve, iako zaslužuju više. To su svi mogući parkići za decu, perfektni, a ima ih na svakom koraku, zatim Park pobede, Trijumfalna kapija, Šokoladnica i palačinke od maka i vanile, Park VDNH i izgubljena devojčica, predivan italijanski restoran u centru i najbolja pica ikada, Vavina kancelarija, savršena ulična muzika na svakom koraku, ukus svežeg soka od nara, miris pudinga od čokolade u cirkusu, brz i tačan metro koji vozi svuda jasno utvrđenom putanjom, sa stanicama kao umetničkim delima, svakom drugačijom i nestvarno lepom…Spiralna zgrada, kao kraljica moderne građevine. I Crveni trg kao obeležje jednog vremena, ali i vanvremenske lepote. Uz Aleksandrijski sad i šetnju uz sladoled i po koji kamenčić u patikama… Svuda po gradu efekti, ogledala u vodama, jasne slike gore i dole, nebo na tlu, iluzije i istine-sve odjednom. Nestvarno a stvarno.

Možda najlepši dan u Moskvi (mada je svaki bio najlepši), za mene je bio baš poslednji i šetnja parkom Gorki, odnosno Parkom kulture (u pitanju je isti park), i odlazak mostićem do Crkve Hrista spasitelja, uz ukus kuvanog kukuruza, a zatim slatkih kokica, pa odlazak peške još jednom do Kremlja i Vasilija Blaženog. Slika Moskve obasjane suncem…

Moskva te tera da je sanjaš i kada odeš iz nje. I vuče te da joj se vratiš. Omiljeni deo nemaš, omiljeni je svaki, a priraste ti srcu onaj gde si stacioniran, kao što je meni metro stanica, možda i najmanje lepa od svih, Maladožnaja, i ulica Kuncevskaja i tako prelep i pozitivan stan mog brata, gde smo, svako za sebe, svako veče, sabirali utiske.

Nikad neću zaboraviti još jednu stvar, a to je gruzijska hrana, kojom sam oduševljena. Naime, gruzijski restoran je bio prvo mesto na koje smo otišli po dolasku u Moskvu i gde smo jeli. Ne znam da ponovim imena jela, ali svako od njih je moje omiljeno i najbolje ikada i tako mi je krivo što u Beogradu ne postoji gruzijski restoran. A tu je i njihovo osvežćavajuće zeleno piće, tarhun. Plus, čuvena slatka kobasica, od oraha u sirupu duda, savršenstvo!

Možda je osećaj nezaborava i želje za povratkom u ovaj grad, kao i trajne urezanosti u srce, najbolje objedinjen u okviru prvog događaja na koji smo otišli, tokom prvog dana našeg boravka u Moskvi- Paljot nad Moskvom ili u prevodu, Let nad Moskvom. U okviru ovog doživljaja, u mom sećanju su sada spojene dve moje velike ljubavi, film i Moskva, uz dosta lepote,uzbuđenja i adrenalina. Scenario za našu verziju ovog filma pisala je baš dobra, moja omiljena ekipa, moja deca, moj brat i ja.

Ptice

Kada kažemo – ptica, pomislimo na let, na slobodu, na lepotu postojanja. Krila poput anđela i bezazlenost – lakoća postojanja… Blizina suncu i plavom nebu…

Kada pomislimo – ptica, ne mislimo na opasnost, neprijateljstvo (usmereno ka nama), ne asocira nas na strah, užas, horor…

Upravo iz ovog primera vidi se koliko je Alfred Hičkok voleo faktor iznenađenja i koliko mu je bilo stalo da se, pored samih likova u filmu, iznenadi i gledalac.

Začetnik psihotrilera u oblasti filmske umetnosti obožavao je da u fokus stavi naizgled običnog pojedinca i ubaci ga u neobičnu situaciju, punu užasa i bezizlaza. Smatrao je da to publika želi i da joj to treba. Takođe je smatrao da priča ne sme biti obična, da mora imati svoje posebnosti i specifičnosti, jer je to ono što čini dramu u pravom smislu te reči. I bio je u pravu.

Jedan takav njegov film ostavio je, možda više nego ostali, veliki utisak na mene. Fascinirao me je i to čini uvek iznova. Za mene je ovaj film tajanstven i magičan. Gledala sam ga dok sam još bila u osnovnoj školi, kada su se na tadašnjoj TV ,,Politika“ svakoga dana davali stari filmovi i još tada, pa sve do sada, ostavljao me je zatečenom. Možda dečije oči u odnosu na ove odrasle drugačije vide stvari, ali sam utisak i napetost, koju posebno dočarava čudna, dramatična muzika, nikad nisu prestali.

Zasnovan na priči ,,Ptice“, engleske književnice Dafne di Morije, iz 1952. godine, zadržao je isto ime, a snimljen je 1963. godine.

Osim što se temelji na faktorima iznenađenja i opasnosti, ovaj film predstavlja i svojevrsnu opomenu nama – ljudima. Ptice u kavezu simbolizuju oduzimanje slobode, a odgovor njihove vrste ukazuje na solidarnost i empatiju. Možda Hičkok želi da nam poruči da se ne igramo ,,boga“ i da ne oduzimamo drugim vrstama ono što im je priroda darovala, a što ni sami ne bismo voleli da nam je oduzeto. Svakako je njegova poruka usmerena na humanost. Možada, isto tako, želi da nam poruči i slikom pokaže kolika je snaga onih koji su ujedinjeni u svom cilju. I šta se desi kada ,,niže“ vrste počnu da misle svojom glavom.

Ono što je svakako zabrinjavajuće u ovom filmu, jeste ta razumnost ptica, koje, ujedinjene, započinju psihološku igru sa ljudima. Time moć homo sapiensa slabi jer više nije jedini. Vidimo kolika je snaga uma i razuma i koliko ona, osim što ujedinjuje, može i da razori.

Da napravim kratku digresiju i da kažem da sam se, dok pišem ovaj tekst, setila Hičkokovog savremenika, francuskog pesnika Žaka Prevera (i jednog od mojih omiljenih pesnika) i njegove pesme ,,Portret jedne ptice“.

Od preko 50 filmova, koliko je Hičkok režirao, ovaj je moj omiljeni, iako je konkurencija velika. Njegovi filmovi prepuni su elemenata strave i fantastike, puni ,,uvrnutog“ humora. U njima se uglavnom prikazuju nevini protagonisti u okolnostima i situacijama koje su van njihove kontrole.

Hičkok je 1940. dobio Oskara za film ,,Rebeka“, dok mnogi njegovim remek-delom smatraju film ,,Vrtoglavica, iz 1958. godine, a njegov svakako najpopularniji film je ,,Psiho“, nastao 1960. godine.

Majstorski je gradio napetost, koja je jedna od glavnih osobina njegovih filmova, i to tako što bi gledaocu prikazivao ono što ne znaju likovi u filmu, a pritom je vodio računa da i kod gledalaca uvek postoji doza neizvesnosti. Ono što je neobično, a karakteristično za njega, jeste što se u većini filmova pojavljuje i sam – kao statičar – u scenama gde: ulazi u autobus, glumi slučajnog prolaznika, fotografija mu je u novinama koje u sceni neko prelistava, itd.

Nekoliko meseci pred smrt, Hičkoka je kraljica Elizabeta druga odlikovala ordenom Viteza britanskog Kraljevstva. Ja bih ovde dala svoj komentar – svakako je vitez filma i filmske umetnosti.

IZGNANIK

,,Usamljenost je nezavisnost, a ja sam je priželjkivao i stekao tokom dugog niza godina. Nezavisnost je hladna, ali je i spokojna…čudesno spokojna i prostrana, kao onaj hladni i tihi prostor u kome se okreću zvezde.“ Herman Hese

Zemlja je ostrvo, a ti si sam…Sam si na putu, na beskrajnoj stazi stojiš – na mestu gde se spajaju prošlost i budućnost.

Sam si na pučini. Sam u svemiru. Sam među ljudima i sam u samoći…

Čovek je putnik, a život reka. Samoća je neminovnost. Samoća je borba. U nama je galaksija, veća od one izvan nas. Putevi se spajaju i opet razmimoilaze. Usput naiđe još neko ko je sam. Dve samoće se spoje…I razdvoje… Nekad nam pomogne prijateljstvo, nekad nas održi ljubav. Ali u biti, ako ne pobediš sebe, teško možeš nastaviti dalje…

Samoće su stvar individualnog doživljaja, trenutka, osećanja i osećaja… Samoće su deo odrastanja i stalni pratilac čoveka, ponekad tako vidljiv, a nekad u nevidljivom plaštu… Sećam se nekih svojih…

…Ulazim u tu veliku zgradu kao u hram, s poštovanjem. Ali ovog puta sa druge strane nisu ljudi, već hijene, šakali, neke opasne grabljivice…sve same zveri… Izgleda mi sve kao ružan san… Osećam se kao da sam doživela avionsku nesreću; ostala sam sama i nalazim se na pustom ostrvu. Oko mene su ljudi, ali sam sama. To nisu ljudi već vukovi iz konteksta poslovice- čovek je čoveku vuk. Čak bi i životinje imale veću količinu empatije. U ovom trenu kad se ruši sve, ja znam da sam naučila mnogo stvari i o sebi i o drugima. Na primer, znaću uvek od tada da svakome objasnim šta je to verbalno, a šta neverbalno zlostavljanje. Znaću šta je psihičko maltretiranje. I znaću da u sebi imam snage da se odbranim, da izbacim druge iz takta a da ostanem mirna…Naučiću mnogo o sebi. I nikad više neću biti slaba. Uvek ću biti jaka! Samoća te ubije, ili te ojača. Naučiću i to o sebi da, kao što nikad i nisam bila, nikada ni u budućnosti neću biti deo obezličene mase koja ne razmišlja…Najlakše je prikloniti joj se. Teško je ostati izvan nje. Ali ako to uspeš, pobednik si…

Izgnanik se može biti na mnogo načina. Možeš preživeti avionski pad i ostati zarobljen na pustom ostrvu. Možeš biti izgnanik u svom umu, odsečen od sveta i sam. Mogu te prognati ljudi, bilo to fizički ili psihički. Kao izgnanik se možeš osećati čak i ako za to ne postoji vidljiv osnov. Izgnanici su i kockice koje se ne uklope i ljudi koji nisu za kalup…Izgnanici su bili i veliki umovi, samotnjaci i osobenjaci. Izgnanici su neshvaćeni i oni neprihvaćeni. Znam mnogo izgnanika. Mnogo samih, uplašenih.. Tužnih… Ali i onih srećnih u svom izgnanstvu…Mnogo onih koji imaju sve, a nemaju ništa..I izgnanici su bez obzira na sve. Linija je vrlo tanka..I malo je potrebno da se ode preko nje i postane izgnanik. U riziku smo baš uvek, i na mnogo načina, a i u mnogo konteksta. Obično postaneš izgnanik a da te niko pre toga i ne pita da li to hoćeš. Izgnanici su i veliki ljudi, oni na vrhu, pobednici, koji su uvek tamo gore sami. Teško je biti na vrhu. To je izgnanstvo.. A život je hodanje po ivici. I samo mali trzaj ili nepravilan korak, baca te sa druge strane. Postaneš nepoželjan, postaneš stran… Kreneš da padaš… Izgnan si.

U suštini, čovek je sam. U srži, čovek je pojedinac koji se bori, koji misli…koji postoji…I kada to shvatiš, onda ti bude jasno – da uopšte nisi daleko od Toma Henksa u ,,Izgnaniku“. Da i sam gradiš prijateljstvo nekada tako što se zagledaš u svoju dušu… Sam si sebi prijatelj…ili to nisi…delimo se na one koji se bore – naspram onih koji odustaju.

Ali u kriznim momentima, koji se spominju kroz istoriju, a neki od nas ih nekada i dožive, kao što smo mi KOVID-19, zaista postoji mnogo ljudi koji i bukvalno ostanu sami. Ostrvo im bude njihov dom. Avionska nesreća oduzme i uništi sve, spreči standardan život. ,,Prijatelji“ se pokažu. I onda shvatiš. Da ti je potrebno da te neko vidi i čuje. Da pričaš. Da te neko razume. EMPATIJA.

Kao što rekoh malopre, ostrvo može biti i nečiji veliki uspeh. Ako si na vrhu, onda si u svom zatvorenom ostrvu. Sam si. Jer oni ispod tebe, često nisu iskreni. Svi rade za svoj interes. Ti im nisi važan, osim kao sredstvo…iako se ponašaju kao da jesi… budi oprezan!Čuvaj se ajkula. Plivaj dalje…

…U stvari, kad razmisliš, kako te često zarobe ljudi svojim nerazumevanjem, hladnoćom, odsustvom empatije…Onda shvatiš da možda ona avionska nesreća iz filma i nije tako strašna i da je nekad potrebno biti sam, daleko od onih koji ti mogu slomiti srce, povrediti te, unesreciti…

…Jer pad na ostrvo je prst sudbine. Ti u stvari kao izgnanik i naučiš da živiš stvarno, očeličiš, ojačaš…Nađeš snagu u sebi. Nađeš prijateljstvo u tišini. Postaneš miran i jak. Veći i pametniji.

I kada takav izađeš jednog dana sa ostrva koje je bilo i tvoj zatvor i tvoje utočište, niko ti više ne može nauditi. Jer ti više nikad i nigde ne možeš biti izgnanik. Naučio si. Da budeš sam, a svoj. Postaneš – ostrvo.

Dobiješ raskrsnicu ispred sebe. Dobiješ beskrajnu slobodu. I napraviš trag u beskraju. Kakav nikad ne bi da si ostao običan.

Šarlotina mreža

Pođoh tamama večnosti i tunelima bespuća. I bi svetlost. I rodih se na ovom svetu – poput velikog praska zaiskrih. Neko se rodi kao zvezda, neko kao kamen, neko bude životinja, a neko čovek. Ali priča je ista i svi smo deo jednog kruga. U kom se rađa i umire. I sve tako u nedogled. Beskonačno puta novo i beskonačno puta staro. Beskonačno puta ispričano. A ipak postoje magije, ma koliko puta ih izrekli i prepričali, jednako nove i čarobne svaki put. One žive u svetu prijateljstva i ljubavi. U vrtovima retkih i neverovatno lekovith biljaka. U baštama najlepšeg cveća. U svetu koji je besplatan i svima dostupan. Svetu koji je slobodan i uvek otvoren za sve. Svetu u kom se sanja i na javi. Svetu u kom se priča i tišinom. Onom svetu gde su i reči pesma…

Ovo je priča koju gledah nekada davno, i zapamtih je. A onda je pogledasmo zajedno nedavno, sin, ćerka i ja. I kao što se nekada svidela i meni, tako sam isto znala da će magično delovati i na njih. Moja četvorogodišnja ćerka reče da želi da bude Vilbur – posebno prase. A sin je počeo da razmišlja o tome da prestane da jede meso (što i nije naša životna filozofija za sad, a mogla bi da bude)…

U pitanju je ekranizacija slavne dečije knjige E. B. Vajta, napravljena 2006. godine. Ono što je bitno naglasiti i generalno, a svakako je važno i za ovu sezonu mojih recenzija o filmu, jeste da je ova priča puna EMPATIJE i da je to jedna od njenih najvećih vrednosti.

To je priča malo i o meni, a malo i o vama…I o svima drugima koji u ovom prolaznom životu nađoše prijatelja i tako ostaviše trag. Jer prijateljstvo je bogatstvo i sreća. Ko ima bar jednog prijatelja, taj je srećan i bogat. A ako ih imate i više, onda ste vi kralj sveta i niko vas ne može pobediti.

Ovo je magična priča o odrastanju i podršci. O sigurnosti koju ti daju čak i na oko oni mali. O veličini duše koja može živeti i u malom, čak nevidljivom telu. O verovanju u čuda. O činjenju čuda, zarad prijateljstva.

…Koliko je lepo kad si prijatelj, kad daješ, kad obasjavaš svojim suncem nekoga…A onda kad ti je uzvraćeno prijateljstvo, to je još lepše…

…Jer samo će te prijatelj učiniti dovoljno vrednim. Samo će te prijatelj učiniti dovoljno jakim. Samo će ti prijatelj dati krila da poletiš i samo će ti prijatelj dati razlog da se smeješ. I reći će ti i pokazati to. Što možda i ne znaš o sebi. I reći će to svima drugima da znaju.I napisaće to magijom na nekoj paukovoj mreži, na farmi gde prijateljstvo učini da svi budu složni i da svi razumeju moć. Moć prijateljstva i ljubavi.

Verujem da rastanci nisu kraj, niti je nedostajanje samo tuga; jer srce je odaja u kojoj žive zauvek oni koji odu. U toj odaji neprestano odjekuju i njihove reči, a i zajedničke tišine… Zajedničke tišine ostanu, kao neraskidive niti. One nas povezuju i u njima se ipak nešto čuje…Kad poželiš da čuješ glas ili otkucaj srca ili šapat…Onog ko ti nedostaje…Kad poželiš da čuješ o sebi ono što ti niko odavno nije rekao…Oslušni tišinu…

Samo će ti prijatelj reći – da si poseban.

OBLIK VODE

,,Ta ljubav Tako žestoka Tako krhka Tako nežna Tako beznadežna Ta ljubav lepa kao dan I ružna kao vreme Kad je vreme ružno Ta ljubav tako istinita Ta ljubav tako lepa Tako srećna Tako radosna I tako nejasna Što drhti od straha ko dete od mraka Tako sigurna u svoje moći Ko smiren čovek u mrkloj noći Ta ljubav koja je plašila druge Koja ih je terala da govore Koja ih je terala da blede Ta vrebana ljubav Jer smo ih vrebali Gonjena ranjena zgažena dotučena odbačena zaboravljena Jer smo je gonili ranili zgazili dotukli odbacili zaboravili Sva ta ljubav Još tako živa I tako osunčana Ljubav je tvoja Ljubav je moja Ono što je bilo Ono uvek novo Što se nije promenilo Istinito kao biljka Ustreptalo kao ptica Toplo živo kao leto Možemo oboje Otići vratiti se Možemo zaboraviti I posle opet zaspati Probuditi se patiti Ostariti opet O smrti snevati Probuditi se smešiti smejati Podmladiti se pevati Naša ljubav ostaje tu Tvrdoglava kao mazga Živa kao želja Svirepa kao pamćenje Glupa kao kajanje Nežna kao uspomena Hladna kao mermer Lepa kao dan Kao dete slabašna Smeši nam se nestašno Govori a ništa ne kaže Slušam je drhteći strašno I vičem Vičem zbog tebe Vičem zbog sebe Preklinjem te Zbog tebe zbog sebe zbog svih što se vole I što su se voleli Da vičem joj Zbog tebe zbog sebe i zbog svih ostalih Koje ne poznajem Ostani tu Ostani gde si Tu gde si nekad bila Ostani tu Ne miči se Ne odlazi Mi što smo voljeni Mi smo te zaboravili A ti nas ne zaboravi Samo smo tebe na zemlji imali Ne dozvoli da postanemo hladni Mnogo dalje uvek I bilo gde Javi nam se da si živa Mnogo kasnije u nekom šumarku U šumi pamćenja iskrsni I nama se pridruži Ruku nam pruži I spasi nas”― Žak Prever

…Želim da lebdim u bestežinskom stanju, neopterećena težinom sveta, obavijena samo lakoćom, kao aurom. Želim da ništa nije važno, ni vreme, ni mesto…I da me neko stvarno vidi – onaku kakva jesam, a ne kroz mene…I kad me neko voli, da to bude zbog toga što jesam, a želim da i ja tako volim. Bez predubeđenja, bez stereotipa…Iskreno… Želim da dobije drugačiji oblik…Ispunjen lakoćom kretanja i odsustvom pretnje…

…Oblik…Sve ima svoju formu, jer da nije oblika, ne bi bilo ni nas. Koža te oblikuje i deli od sveta. Svet ima svoj oblik koji ga čini izdvojenim u svemiru, a opet delom njega…Muzika ima svoj oblik. I svoju putanju…Prema obliku se možemo svrstati negde…ili jednostavno biti nesvrstani…Oblik je granica…Za vidljivost…

Muzika ovog filma vodi nas u magične svetove. Jedan je njen, a drugi njegov. I onda postanu jedno… i dobiju novi oblik… sačinjen od dve jedinstvenosti, koje postanu jedna – fascinantna i neponovljiva…oslobađajuća…. Centralna tema je ljubav. Ona čini čuda i spaja nespojivo. Mračna slika spolja ne sprečava bajkovitost koja je unutra-da ispliva, pojavi se…Lepotica i zver…Princeza i žaba…Bajke nas čine dobrim i uče nas pravim vrednostima. I kada nismo više deca, one su nam ipak potrebne.

Ovaj film, osim o ljubavi – univerzalnoj temi svih vremena i naroda, govori o još jednoj važnoj temi – toleranciji. A šta je to tolerancija? Prema vikipediji – to je prihvatanje i uvažavanje tuđih stavova, ideja, mišljenja i načina života. Neko je tolerantan onda kada poštuje različitost i ima razvijenu svest o njoj. Uz pojam tolerancije usko su povezani pojmovi stereotipa i predrasuda.

Američka fantastična drama Giljerma del Tora, osvojila je 2018. godine, od 13 nominacija, 4 Oskara, i to: za najbolji film, najbolju originalnu muziku, najbolju scenografiju i najboljeg režisera, a osim toga, osvojila je i Zlatnog lava, Baftu, Zlatni globus i još mnogo nagrada.

Budžet ovog filma iznosio je 19.500.000 dolara, a osvojio je neverovatnih 195.200.000 dolara.

Drama sa temom zabranjene ljubavi, već sama po sebi obećava, a uz elemente fantastike, ona biva i drugačija i jedinstvena. Kada tome dodamo i vizulenu lepotu filma, plus bajkovitu muziku, kao i briljantnu glumu cele glumačke postave, na čelu sa Sali Hokins, onda je jasno zašto je on pobednik.

Ceo film je, sam po sebi – poruka, što se vidi već iz prvih scena, gde se oslikava jedna od njegovih komponenti – borba pojedinca protiv predrasuda društva. Ta poruka je vrlo jasna – samo ljudi sa društvenog dna mogu razumeti i prihvatiti bića iz drugih svetova. A očigledno je i obrnuto – ,,čudovište“ je i bolje i razumnije i tolerantnije i milostivije od čoveka. Dakle, opet imamo u prvom planu EMPATIJU, koja se ističe, kako svojim odsustvom u određenom društvenom sloju, tako i svojim prisustvom u pojedincima, oslobođenim stega nametnutog i podrazumevajućeg.

…Nežna i gipka…Pomera granice…Spaja nespojive svetove…Neminovna…I neophodna…VODA JE LJUBAV.

Oni koji vole melodije poput Betovenove Mesečeve sonate, zavoleće i muziku ovog filma, delo francuskog kompozitora, Aleksandra Deplea, koju možete naću na jutubu.

Film je i tema za razmišljanje a i jedan veliki utisak. On je borba dobra i zla, sa puno slika i poruka vezanih za toleranciju (npr. tu je znakovni jezik kao jasna poruka o važnosti inkluzije i solidarnosti)…

Rekla bih da je ovaj film odličan model – za OBLIK FILMA.

Završiću tekst citatom s kraja filma:

,,U nemogućnosti da pronađem tvoj oblik,

Nalazim te svuda oko sebe,

Tvoja prisutnost ispunjava mi oči ljubavlju,

Umiruje mi srce, jer ti si svuda.“

PARAZIT

Kod priče mi je bitan oblik. A oblik mora biti različit od priče do priče. Jedinstven. I neponovljiv. Kao pahulja. Zato dragi tvorci filmova, ja sam gledalac do kog treba da doprete…vaš krajnji proizvod mora,na ovaj ili onaj način, da stigne do mene. Platiću kartu u bioskopu da gledam, ili ću pustiti na jutubu. I, ukoliko me priča ne ,,uzme“ na vreme, uopšte neću gubiti vreme, prekinuću… A ako me u kritičnom, početnom momentu, ipak navedete da ostanem i nastavim da gledam, onda ste uspeli.

Tako je bilo sa ovom pričom. Dosegla je do mene. Na vreme.. Što znači da je Dobro ispričana. Osim toga, ona je ostala u meni i nakon odgledanog filma. Ostavila je utisak…Veliki…

Baš me je zanimalo već dugo, koja je to ,,fora“ sa južnokorejskim filmom, o kom se toliko polemisalo i pre i posle dodele Oskara. Film je, inače, osvojio Oskara 2019. godine u kategorijama za najbolji film i najbolji film na stranom jeziku i tako postao prvi film sa stranog govornog područja koji je osvojio titulu najboljeg filma, na ovoj, 92. dodeli. Osim toga, osvojio je i Oskara za najbolju režiju i najbolji originalni scenario, kao i Zlatnu palmu, Zlatni globus, Bafta nagradu i još mnogo prestižnih nagrada…

Sada, nakon što sam ga odgledala, potpuno mi je jasno zašto ih je osvojio. Smatram da je zasluženo. I mislim da je potpuno pravedno i pošteno, a i realno, da u trci za film, baš ovaj pobedi, dok je u trci za glumca iste godine, opet potpuno realno, Oskara dobio ,,Džoker“. To je iz razloga što je u ,,Džokeru“ glavni glumac, jedinstveni Hoakin Finiks, oblikovao priču, a ovde, u Parazitu, priča je u glavnoj ulozi, ona daje formu u koju se uklapaju glumci i ambijent. Sasvim je pošteno da u trci za najbolji film, ipak, pobedi priča.

Tema filma je univerzalna i primenljiva na sve sfere života. Naslov filma se ne mora puno objašnjavati…oko nas je mnogo parazita i ne biste ni verovali koliko baš ovakvih i sličnih priča. Ako odmah razmislite, odmah ćete se i setiti!

Glavna vrednost filma, kojim sam potpuno oduševljena, po mom mišljenju je – što je simboličan, ne samo sam po sebi, nego su ti simboli u njega umetnuti baš svuda i deluje kao da ništa nije slučajno i kao da je brižljivo i sa trudom svaki detalj pravljen; (neki od primera simbola su: stepenice, plivanje u fekalijama, guranje stvari pod tepih itd).

Ono što kompoziciju priče čini posebnom jesu i kontrasti koji se svuda pojavljuju; satiričan prikaz društva i sistema kroz sliku dva suprotna staleža i velike klasne nejednakosti; osobine parazita i kod jednih i kod drugih; kritika kapitalizma, koja kroz argumentovani primer lakše dolazi do gledalaca, u svom punom značenju, itd.

Iznenadilo me je to što su o ovom filmu mišljenja baš na taj način, od krajnosti do krajnosti, podeljena. Nakon filma sam baš polemisala o tome sa svojim prijateljima i čak je i tu bilo podela, pa i rasprava… Meni je, recimo, potpuno nejasno, kako može neko da kaže da ovaj film ne valja, da nije dobar, da je loš i slično…Zato što smatram da je objektivno dobar. Nemate danas baš mnogo filmova gde je uloženo ovoliko truda, da baš sve bude na svom mestu. Nemate previše filmova, gde priča osim u širinu, zalazi i u dubinu, u ono ispod, što se ne vidi, što nije dato na tacni… A opet, napravljeno je tako da možete sasvim lako doći do poente.

A poenta je velika. I jedinstvena. Film je, može se reći, sam po sebi, jedna velika metafora.

I za kraj, reći ću da ono što sam takođe odmah primetila, a što je ostavilo i utisak na mene, jeste da kroz ceo tok ove povesti postoji jedno konstantno odsustvo EMPATIJE, što je karakteristično za sve likove ovog filma. I da se bojim da je to jedna bolna i poražavajuća ISTINA i slika naše današnjice, baš svuda i stalno. Pa se može reći da je ovaj film i poruka i upozorenje. A mi često ne obraćamo pažnju ni na poruke, ni na upozorenja…Sve dok ne bude kasno…

ĐORĐE BALAŠEVIĆ

-blesavko sa senom u kosi-

Trodelna serija ,,Pop Ćira i pop Spira“ snimljena je još pre nego što sam se rodila, 1982. godine i po mom mišljenju najbolja je ekranizacija ovog sjajnog dela Stevana Sremca… Ali o njoj neće biti mnogo reči u ovom tekstu, jer ona je samo ulaznica, kako bi se ispoštovala pravila ovog bloga. A pošto je život film, a film je život, mislim da ćemo ovog puta zaobići formalnosti. Jedino što vam još želim reći o ovoj seriji-filmu jeste – da bi svi ljubitelji filma obavezno trebalo da je pogledaju, jer je u pitanju sjajna komedija, sa fenomenalnom postavom glumaca. A jedan od njih je… Upravo onaj kome posvećujem ovaj tekst… ,,Blesavko sa senom u kosi“…

Kada sam počela da slušam Đorđa Balaševića, bili smo deca. Možda sam bila neki sedmi razred. Odlasci u mali grad na raspuste kod babe i dede.. Nas devetoro unučadi…Puno društva u okolini… Sloboda koju ti u tim godinama veliki grad ne daje… Da ostaneš negde koji čas duže, da se više družiš, da budeš bliži sa sličnim generacijama…Da slušaš pesme uz zvuk gitare…U nekoj maloj kolibi… Na kraju sveta…Uz miris sveže pokošene trave i sirovih pečuraka…Učiš tekstove…I pitaš se – ko je ovo napisao? ?? A još uvek ne znaš ko je on, osim u naznakama… Do sada je za tebe bio samo neki tamo pevač. A sada postaje cela tvoja filozofija… Ti ne znaš ni šta ti se dešava, šta te obuzima. I kad se prvi put zaljubiš (čitaj- pod navodnicima), ti ne znaš da si se to zaljubila u stvari u muziku i pesme. U samu ljubav koja je u njih pretočena. U tekstove koji tako lako i lepo i tačno opisuju život. I tako proročki opisuju tebe! I za koje uvek, kako koji prvi put čuješ, pomalo sebično pomisliš- zašto ih ja nisam napisala? Za koje uvek pomišljaš – pa ovo su u stvari moje misli…kako ih je ovako dobro definisao i oblikovao???

A dečak sa senom u kosi uveliko već u tom momentu nije dečak… Zato gledajte seriju – jer taj dečko iz serije, već tada je, a kasnije će još više i bolje, kroz svoje pesme i neprolazne stihove opisati – i nas, i ovaj svet, i ljubav, i male i velike ljude, i krupne stvari, a i sitnice… Opisaće život i pronići u ljudske odnose i definisati čoveka – bolje nego bilo kakav psiholog.

Bio je pun ljubavi… I bio je inteligentniji od većine… To se vidi i iz njegovih tekstova, knjiga koje sam kasnije iščitala detaljno, koncerata na koje sam išla povremeno…Ali i iz ono malo činjenica koje smo saznali iz retkih intervjua, a tiču se njegovog privatnog života. Bio je pun ljubavi prema svojoj porodici i posebno svojoj ženi, koja je od te ljubavi (sigurna sam da je od nje), s godinama postajala sve lepša i lepša, kao vino. Dok joj je on pisao i pisao…Gomilu prelepih tekstova…

Pridružiću se gomili ljudi, iako ne volim da budem deo nje. Ali ta gomila ljudi kojoj se pridružujem, ista je ona sa kojom sam pevala na koncertima, upijala tekstove, izvlačila citate… Pa ćemo tako isto sad podeliti i tugu i prazninu… Pridružujem se i sad svim tim ljudima, bilo da su pevali kao jedan na keju u Novom Sadu, u svojim kućama, ili na drugim, rekla bih, mnogim mestima, u regionu i svetu…To i nisu gomile, to su skupovi čistih, neukaljanih, dobrih, bistrih duša, ili kao što bi on rekao – ,,bistrookih“… I dodaću tom skupu glasova i svoj glas. Da se ova beskrajna priča koju je pričao nikada ne bi završila, a ni zaboravila…kao što i neće…jer njegove pesme nisu samo kapi vremena prosute po širokoj njivi gospodnjoj, već nešto mnogo više, nešto za večnost.

Dok ovo pišem, sa zvučnika mi baš on peva ,,Vasu Ladačkog“. Ne mogu da izdvojim jednu omiljenu pesmu. Svaka je… Prva koju sam čula i zavolela i koja je svakako obeležila jedan važan period mog života jeste ,,Lepa protina kći“. Ali to je bio samo početak. ,,Ne lomite mi bagrenje“ me uvek podseti na isti taj period, ali i na svaku moguću nepravdu. ,,Ne volim januar“ takođe na to leto… Sve te pesme uvek ožive neko davno vreme… ,,Divlji badem“ me podseća na gimnaziju, ,,D-mol“ na tugu, ,,Devojka sa čardaš nogama“ i ,,Ringišpil“ na kafanu, ,,Odlazi cirkus“ na krajeve njegovih koncerata, ali i na sam pojam kraja. ,,Olivera“ na njegovu ženu i to koliko je samo nestvarno i sa stilom voleo… ,,Bezdan“ i ,,Slovenska“ su mi stalno u glavi ovih dana, otkad sam saznala… ne mogu ni da napišem za šta…Jer Đorđe Balašević je jedan od onih koji ne umiru…koji su besmrtni…MOJ OSEĆAJ JE ZAPRAVO DA ON NIKADA VIŠE I SNAŽNIJE NIJE BIO TU, MEĐU NAMA I U SVAKOM OD NAS, NEGO ŠTO JE TO SADA. ,,Kad odem“ je proročka i baš nekako simbolična i kao da smo svi nekako unapred znali, a najviše on sam, da je to pesma o njegovom odlasku… Deci sam, recimo, često puštala ,,Samo da rata ne bude“, a na mir koji je uvek promovisao, kao i pomirenje, nadovezuje se odmah i slobodarska ,,Živeti slobodno“, kao himna jednog vremena, koja i dalje u nama budi i žmarce i pesnice…

Ako bih baš morala da izdvojim jednu pesmu koja bi sama po sebi predstavljala i objedinjavala ceo opus i samog pesnika, to bih mogla odmah da uradim. Pre toga bih naglasila da znam baš sve pesme Đorđa Balaševića (ne verujem da mi je i jedna promakla), da svi koji me znaju, znaju da sam bila i ostaću njegov fan. I da baš sve njegove pesme volim i nalazim se u njima, na ovaj ili onaj način…Isto tako, iz objektivnog ugla, nekog ko je završio književnost, smatram da je svaka savršena celina, potpuna filozofija u malom… Da svaka ima svrhu i poentu. Da je svaka korisna i primenljiva na život i može vam pomoći kada ste u ,,onom“ raspoloženju. Ali ću izdvojiti tu jednu koja je za mene i priča, i poezija, i stihovi, i filozofija i život…i koja baš govori mnogo o tome kakav je bio talenat ,,blesavko sa senom u kosi“ i o kakvom pesniku se radi… To je pesma ,,Čovek za kog se udala Buba Erdeljan“. Već sam naslov, onima koji prate Balaševića, govori mnogo. Već sama ta sintagma nas odmah odredi – na one koji ga kapiraju i one koji ne… Svako može biti taj čovek, svaka žena ta Buba Erdeljan i svako taj lirski, neiskazani subjekat, prvo lice…I svih njih ima i u drugim njegovim pesmama… I svi su oni tu, u životu, oko nas… I svi imamo neku svoju ,,bubu“…

Mogla bih još u nedogled da vam pišem o Đorđu Balaševiću, mom omiljenom pesniku. Ali reći ću vam zapravo još samo par činjenica, a sve kako bih olakšala svoju dušu i u stvari, kako bih sve ovo zapisala i prvenstveno rekla samoj sebi…Pa onda Đoletu, koji gleda odnekud s neba i smeši se (sigurna sam)…Pa onda i vama ostalima koji ga volite…

Prvo, ako odslušate baš sve njegove pesme, naučićete mnogo o njemu, ali i o životu, a najviše o SEBI. Zatim, ako pročitate neku njegovu knjigu ( a najbolje bi bilo sve), bićete mnogo bogatiji. Savremena tehnologija omogućava mnogo toga, tako da možete odgledati i neki njegov koncert, što ipak neće dočarati ni deo atmosfere i energije koju su ljudi doživljavali uživo na koncertima…Ali…Energija je neuništiva i svakako će delić stići do vas…

Srećna sam što sam bila na poslednjem koncertu u Beogradu, 2018. godine, u Domu sindikata (koji se u stvari više tako ne zove, nego ne znam ni ja kako)… Red za kupovinu karata bio je do skupštine. Ali ljudi koji su čekali…Moglo se shvatiti iz aviona da su to sve slični ljudi, oni dostojanstveni, kulturni, koji bez glasa, u miru, sa sjajem u oku, čekaju dragoceno parče papira, koji se razumeju među sobom i u svom nemuštom jeziku razmenjuju sve vreme srećne misli o tome koliko je bogatstvo u tome u čemu svi učestvujemo, u događaju koji sledi, u umetnosti, kulturi, koliko je istine, ljubavi, hrabrosti, nekog parčeta, komadića svetlosti, neke iskre, varnice, koja nam kao tajna mapa pokazuje put i zvezde…

Reći ću vam i ovo, upisujući se u gomilu tj. masu onih koji su nam to već, na svoj način, rekli: mnogo toga što je on uradio odredilo me je. Jedan od razloga što pišem, jedna od mojih inspiracija, jedan od povoda što sam upisala književnost, jeste sigurno ON. Među unutrašnjim glasovima, unutrašnjim vodiljama, sigurno je da je i njegov glas, onaj koji me vodi i formira, kao pisca, ali i kao ličnost uopšte.

Zato bih potpuno u njegovom stilu završila ovaj tekst- ,,Postoje u nama…“

Postoje u nama prostori gde živi ljubav… Tu ću te sačuvati, u sećanju na bezbrižne dane, prve ljubavi, sreću…

Srećan ti put do zvezda, dragi ,,blesavko sa senom u kosi“…Znam da ćeš najzad dohvatiti bršljan.

I hvala za sve!