Tag: samoca

,,Usamljenost je nezavisnost, a ja sam je priželjkivao i stekao tokom dugog niza godina. Nezavisnost je hladna, ali je i spokojna…čudesno spokojna i prostrana, kao onaj hladni i tihi prostor u kome se okreću zvezde.“ Herman Hese

Zemlja je ostrvo, a ti si sam…Sam si na putu, na beskrajnoj stazi stojiš – na mestu gde se spajaju prošlost i budućnost.

Sam si na pučini. Sam u svemiru. Sam među ljudima i sam u samoći…

Čovek je putnik, a život reka. Samoća je neminovnost. Samoća je borba. U nama je galaksija, veća od one izvan nas. Putevi se spajaju i opet razmimoilaze. Usput naiđe još neko ko je sam. Dve samoće se spoje…I razdvoje… Nekad nam pomogne prijateljstvo, nekad nas održi ljubav. Ali u biti, ako ne pobediš sebe, teško možeš nastaviti dalje…

Samoće su stvar individualnog doživljaja, trenutka, osećanja i osećaja… Samoće su deo odrastanja i stalni pratilac čoveka, ponekad tako vidljiv, a nekad u nevidljivom plaštu… Sećam se nekih svojih…

…Ulazim u tu veliku zgradu kao u hram, s poštovanjem. Ali ovog puta sa druge strane nisu ljudi, već hijene, šakali, neke opasne grabljivice…sve same zveri… Izgleda mi sve kao ružan san… Osećam se kao da sam doživela avionsku nesreću; ostala sam sama i nalazim se na pustom ostrvu. Oko mene su ljudi, ali sam sama. To nisu ljudi već vukovi iz konteksta poslovice- čovek je čoveku vuk. Čak bi i životinje imale veću količinu empatije. U ovom trenu kad se ruši sve, ja znam da sam naučila mnogo stvari i o sebi i o drugima. Na primer, znaću uvek od tada da svakome objasnim šta je to verbalno, a šta neverbalno zlostavljanje. Znaću šta je psihičko maltretiranje. I znaću da u sebi imam snage da se odbranim, da izbacim druge iz takta a da ostanem mirna…Naučiću mnogo o sebi. I nikad više neću biti slaba. Uvek ću biti jaka! Samoća te ubije, ili te ojača. Naučiću i to o sebi da, kao što nikad i nisam bila, nikada ni u budućnosti neću biti deo obezličene mase koja ne razmišlja…Najlakše je prikloniti joj se. Teško je ostati izvan nje. Ali ako to uspeš, pobednik si…

Izgnanik se može biti na mnogo načina. Možeš preživeti avionski pad i ostati zarobljen na pustom ostrvu. Možeš biti izgnanik u svom umu, odsečen od sveta i sam. Mogu te prognati ljudi, bilo to fizički ili psihički. Kao izgnanik se možeš osećati čak i ako za to ne postoji vidljiv osnov. Izgnanici su i kockice koje se ne uklope i ljudi koji nisu za kalup…Izgnanici su bili i veliki umovi, samotnjaci i osobenjaci. Izgnanici su neshvaćeni i oni neprihvaćeni. Znam mnogo izgnanika. Mnogo samih, uplašenih.. Tužnih… Ali i onih srećnih u svom izgnanstvu…Mnogo onih koji imaju sve, a nemaju ništa..I izgnanici su bez obzira na sve. Linija je vrlo tanka..I malo je potrebno da se ode preko nje i postane izgnanik. U riziku smo baš uvek, i na mnogo načina, a i u mnogo konteksta. Obično postaneš izgnanik a da te niko pre toga i ne pita da li to hoćeš. Izgnanici su i veliki ljudi, oni na vrhu, pobednici, koji su uvek tamo gore sami. Teško je biti na vrhu. To je izgnanstvo.. A život je hodanje po ivici. I samo mali trzaj ili nepravilan korak, baca te sa druge strane. Postaneš nepoželjan, postaneš stran… Kreneš da padaš… Izgnan si.

U suštini, čovek je sam. U srži, čovek je pojedinac koji se bori, koji misli…koji postoji…I kada to shvatiš, onda ti bude jasno – da uopšte nisi daleko od Toma Henksa u ,,Izgnaniku“. Da i sam gradiš prijateljstvo nekada tako što se zagledaš u svoju dušu… Sam si sebi prijatelj…ili to nisi…delimo se na one koji se bore – naspram onih koji odustaju.

Ali u kriznim momentima, koji se spominju kroz istoriju, a neki od nas ih nekada i dožive, kao što smo mi KOVID-19, zaista postoji mnogo ljudi koji i bukvalno ostanu sami. Ostrvo im bude njihov dom. Avionska nesreća oduzme i uništi sve, spreči standardan život. ,,Prijatelji“ se pokažu. I onda shvatiš. Da ti je potrebno da te neko vidi i čuje. Da pričaš. Da te neko razume. EMPATIJA.

Kao što rekoh malopre, ostrvo može biti i nečiji veliki uspeh. Ako si na vrhu, onda si u svom zatvorenom ostrvu. Sam si. Jer oni ispod tebe, često nisu iskreni. Svi rade za svoj interes. Ti im nisi važan, osim kao sredstvo…iako se ponašaju kao da jesi… budi oprezan!Čuvaj se ajkula. Plivaj dalje…

…U stvari, kad razmisliš, kako te često zarobe ljudi svojim nerazumevanjem, hladnoćom, odsustvom empatije…Onda shvatiš da možda ona avionska nesreća iz filma i nije tako strašna i da je nekad potrebno biti sam, daleko od onih koji ti mogu slomiti srce, povrediti te, unesreciti…

…Jer pad na ostrvo je prst sudbine. Ti u stvari kao izgnanik i naučiš da živiš stvarno, očeličiš, ojačaš…Nađeš snagu u sebi. Nađeš prijateljstvo u tišini. Postaneš miran i jak. Veći i pametniji.

I kada takav izađeš jednog dana sa ostrva koje je bilo i tvoj zatvor i tvoje utočište, niko ti više ne može nauditi. Jer ti više nikad i nigde ne možeš biti izgnanik. Naučio si. Da budeš sam, a svoj. Postaneš – ostrvo.

Dobiješ raskrsnicu ispred sebe. Dobiješ beskrajnu slobodu. I napraviš trag u beskraju. Kakav nikad ne bi da si ostao običan.