Tag: hičkok

Kada kažemo – ptica, pomislimo na let, na slobodu, na lepotu postojanja. Krila poput anđela i bezazlenost – lakoća postojanja… Blizina suncu i plavom nebu…

Kada pomislimo – ptica, ne mislimo na opasnost, neprijateljstvo (usmereno ka nama), ne asocira nas na strah, užas, horor…

Upravo iz ovog primera vidi se koliko je Alfred Hičkok voleo faktor iznenađenja i koliko mu je bilo stalo da se, pored samih likova u filmu, iznenadi i gledalac.

Začetnik psihotrilera u oblasti filmske umetnosti obožavao je da u fokus stavi naizgled običnog pojedinca i ubaci ga u neobičnu situaciju, punu užasa i bezizlaza. Smatrao je da to publika želi i da joj to treba. Takođe je smatrao da priča ne sme biti obična, da mora imati svoje posebnosti i specifičnosti, jer je to ono što čini dramu u pravom smislu te reči. I bio je u pravu.

Jedan takav njegov film ostavio je, možda više nego ostali, veliki utisak na mene. Fascinirao me je i to čini uvek iznova. Za mene je ovaj film tajanstven i magičan. Gledala sam ga dok sam još bila u osnovnoj školi, kada su se na tadašnjoj TV ,,Politika“ svakoga dana davali stari filmovi i još tada, pa sve do sada, ostavljao me je zatečenom. Možda dečije oči u odnosu na ove odrasle drugačije vide stvari, ali sam utisak i napetost, koju posebno dočarava čudna, dramatična muzika, nikad nisu prestali.

Zasnovan na priči ,,Ptice“, engleske književnice Dafne di Morije, iz 1952. godine, zadržao je isto ime, a snimljen je 1963. godine.

Osim što se temelji na faktorima iznenađenja i opasnosti, ovaj film predstavlja i svojevrsnu opomenu nama – ljudima. Ptice u kavezu simbolizuju oduzimanje slobode, a odgovor njihove vrste ukazuje na solidarnost i empatiju. Možda Hičkok želi da nam poruči da se ne igramo ,,boga“ i da ne oduzimamo drugim vrstama ono što im je priroda darovala, a što ni sami ne bismo voleli da nam je oduzeto. Svakako je njegova poruka usmerena na humanost. Možada, isto tako, želi da nam poruči i slikom pokaže kolika je snaga onih koji su ujedinjeni u svom cilju. I šta se desi kada ,,niže“ vrste počnu da misle svojom glavom.

Ono što je svakako zabrinjavajuće u ovom filmu, jeste ta razumnost ptica, koje, ujedinjene, započinju psihološku igru sa ljudima. Time moć homo sapiensa slabi jer više nije jedini. Vidimo kolika je snaga uma i razuma i koliko ona, osim što ujedinjuje, može i da razori.

Da napravim kratku digresiju i da kažem da sam se, dok pišem ovaj tekst, setila Hičkokovog savremenika, francuskog pesnika Žaka Prevera (i jednog od mojih omiljenih pesnika) i njegove pesme ,,Portret jedne ptice“.

Od preko 50 filmova, koliko je Hičkok režirao, ovaj je moj omiljeni, iako je konkurencija velika. Njegovi filmovi prepuni su elemenata strave i fantastike, puni ,,uvrnutog“ humora. U njima se uglavnom prikazuju nevini protagonisti u okolnostima i situacijama koje su van njihove kontrole.

Hičkok je 1940. dobio Oskara za film ,,Rebeka“, dok mnogi njegovim remek-delom smatraju film ,,Vrtoglavica, iz 1958. godine, a njegov svakako najpopularniji film je ,,Psiho“, nastao 1960. godine.

Majstorski je gradio napetost, koja je jedna od glavnih osobina njegovih filmova, i to tako što bi gledaocu prikazivao ono što ne znaju likovi u filmu, a pritom je vodio računa da i kod gledalaca uvek postoji doza neizvesnosti. Ono što je neobično, a karakteristično za njega, jeste što se u većini filmova pojavljuje i sam – kao statičar – u scenama gde: ulazi u autobus, glumi slučajnog prolaznika, fotografija mu je u novinama koje u sceni neko prelistava, itd.

Nekoliko meseci pred smrt, Hičkoka je kraljica Elizabeta druga odlikovala ordenom Viteza britanskog Kraljevstva. Ja bih ovde dala svoj komentar – svakako je vitez filma i filmske umetnosti.