Tag: Korona

Let nad Moskvom

…Čardak ni na nebu ni na zemlji… Dvorac iz snova…Bajkovita kula, sačinjena od prošlosti, sadašnjosti i budućnosti, od svilenih bombona, od šarenih helijumskih balona koji samo što nisu poleteli… Te čarobne lopte, kojima se i sam svemir divi, koje se kreću dok stoje, koje ti pričaju dok ćute, koje te podsete koliko je bitna estetika i lepota… Nikad ne misliš da je to obična građevina…Uvek je nešto uzvišeno. Nikad ne misliš da su te šarmantne kugle samo deo – one su, svaka za sebe, celine. A čine, ujedno, oblik koji je trajan u vremenu. I neponovljiv. Koji se kreće dok stoji. Crkva Vasilija Blaženog. Jedinstvena i večna. Sačinjena od snova i mašte. Gotovo nestvarna. I uz nju taj grad pun nežne i slatke gorčine, gordosti, a i predrasuda, nadanja i skeptičnosti, žustar i miran, ishitren i mudar… Dva prelepa imena jedno uz drugo zauvek – Vasilije i Moskva.

Sa visine se mnogo toga bolje vidi, bolje se sagleda i dubina, a i vrednost. Visine nisu nedostižne, može se leteti  i dohvatiti vrh bilo čega, a i ostati na njemu, ako ti je srce veliko, a vidici otvoreni. Baš kao što žena na trapezu izvodi svoju smrtonosnu tačku, dok oko nje vlada tišina proizvedena gubitkom daha publike koja pokriva oči rukama, dok hrabra heroina uspeva, ko zna koji put za redom da se odupre strahu, da poleti i dočeka se na jedinu moguću tačku oslonca, baš tu, u središtu moskovskog čuvenog cirkusa, laka i jedinstvena, kao pahulja koja leti kroz bele noći… tako i Moskva odoleva i vremenu i uvek je, čini mi se, nova i veličanstvena, jer i za tih 10 dana što smo se družile ona i ja, svakoga dana je bila drugačija, odevena u različito ruho, u balske haljine, babuškinu odeću, viteška odela, sa mačevima, ali i u cveću, borbena, ali i pokorna. Puna pesme i istorije… Moskva…

Kako u životu, tako i na tankoj niti koja spaja dve strane cirkuske arene, smenjivali su kroz doživljaj cirkuske predstave i moji doživljaji Moskve, dok su sa umetnošću nastavljali hrabri i nepokolebljivi, jaki i snažni, kao ruska himna, tajanstveni kao ruska bajka, smireni kao ruska balada, akrobate, kraljevi svojih veština. Učeći nas veri i strpljivosti. Šireći mirnoću koja proizilazi iz snage ljudskog uma. U duhu Parade pobede. I tako te Moskva fascinira iz dana u dan, menjajući na sceni heroje i heroine i stavljajući ih u nemoguće, ali veličanstvene pozicije… koje oni ipak učine mogućim… Bilo da je to Dostojevski, Lav Tolstoj, junak Sibirskog berberina, Petar Veliki ili Ana Krenjina, ili bilo koji od mnoštva stvarnih i izmišljenih…Svako od njih ima svoj trapez i mesto u istoriji, fiktivno ili realno, svako svoj trenutak ispred teatra Baljšoj i svako svoj doživljaj Moskve koja tone u san i opet se budi… i duha Rusije.

Mnogo je poleta i letova na ovom putovanju bilo koji će na Marka i Nađu definitivno ostaviti stalan i čvrst utisak, ali oni glavni su sigurno let avionom, zatim istoimeni kao ovaj tekst, Polet nad Moskvom, onda rolerkoster kao korak do ludila, kao i polet u Snežnom kraljevstvu. Tokom našeg avionskog leta, svako je bio pun svojih očekivanja, svako ushićen na svoj način, ja srećna kao dete, a oni sa zrelošću odrasle osobe u pogledima. Polet nad Moskovom bi se moglo nazvati celo naše putovanje. Baš celo je bilo jedan polet u visine, u nekada veliko i nedostižno, u veličanstveno, u bajku.

Čudno je to kako putovanja u nama ostave dubok trag i kako nas svako promeni i koliko nas svako prosvetli. Za mene su ona najveće moguće bogatstvo. Smatram da je čovek bogat onoliko koliko je knjiga pročitao i koliko je proputovao.

Između nas i Moskve, još od prošle godine isprečile su se razne stvari, najveća, u stvari i ključna, korona virus, naterala nas je da put odložimo za godinu dana. Ove godine odlučili smo da više ne odlažemo već da živimo punim plućima, kako žive i sami Rusi- kao da virusa nema, sasvim opušteno, bez previše maski u metroima, vozovima, radnjama…Tako i mi, vođeni tim ruskim duhom, koji nas je obzeo još u Beogradu, krenusmo u pohod…Odradili smo PCR testove i poneli ono najvažnije-dobro raspoloženje.

Na aerodromu Šeremetjevo čekao nas je moj brat. Vava. Tako oni zovu Vasilija. I tako su uzviknuli kad su ga videli i potrčali ka njemu. ( To je, od mnoštva, naš prvi snimak u Moskvi – ,,Mi dolazimo“). Očekivanja mi nisu bila velika u smislu da ću mnogo stići da vidim i obiđem, jer sam otišla ipak na put sa malom decom, ali s obzirom na to da su deca imala svakoga dana (zahvaljujući Vasiliju) svoj deo programa, u vidu, gorepomenutog cirkusa, zatim akva parka Moskvarijum uz čuveni šou sa delfinima, kitovima, fokama i morževima, potom Drim lenda – verzije moskovskog Diznilenda, kao i mini zoo vrta i još mnogo interesantnih stvari, uspeli su da održe dobar ritam i kao pravi svetski putnici obiđu baš sve što sam ja želela. Osim toga, sam put noćnim vozom u retro fazonu, Grand ekspresom, do Sant Petreburga, sa prelepim kupeima, divnim krevetima i osećajem da si u sred najzanimljivije avanture, ili možda u sred romana Agate Kristi, kao i povratak za Moskvu brzim vozom koji za 4 sata pređe taj put od 700 i nešto km, bili su im prezanimljivi i puni su bili utisaka, kao i samih iščekivanja pred polazak.

Moskva je moj dosanjani san, ali i stalna želja, Moskva je ruska bajka, baš kao i Sankt Peterburg, čuveni Piter, kako ga Rusi zovu. Dvodnevna tura u Piteru odvela nas je kroz ulicu Nevskog pravo na bajkovite trgove, pune vitezova i dvorskih dama, čarobnih i bundevastih kočija i otmenih konja, osećaja da si u nekom drugom vremenu, ali i osećaja Evrope, Zapada… I to je spoj koji traje još otkad je Petar Veliki, čovek ispred svog vremena i div na čijim plećima je nastao i sam grad a i pre toga san o njemu, kročio na ovo tlo i pretvorio ga u to što je sada… Spoj velikog i malog, spoj staze i prostranstva, put u sećanje i u budućnost. I more… koje nije plavo, netipično je, braon, i nemirno je, hladno i nepristupačno. Svežina u vazduhu, talasi kiše i sunca. Smenjivanje godišnjih doba u jednom danu. Baš kao da sva ta previranja, kao živa ograda, hoće da skriju i sačuvaju dragulj koji se iza njih prostire. Dvorac Petrof. Raskoš i zlato. Uživanje u pogledu. Vapaj za istorijom i odgovorima. Utočište u smenjivanu proleća i jeseni. I zamišljanju haljina i pelerina koje su nekad tuda šetale tlom koje im je pripadalo. Osećaj da unutar zidina spava kraljevsto i uspavana lepotica koja će se svakog trena probuditi a za njom i svi ostali. I nastavak bajke u našim mislima – da to se i dešava, oni se svakog dana u stvari bude… Toplota boršča koji greje nepca. Hladan vazduh prolaznosti i topao dah postojanosti. Ispod zlatnih poluga skrivena tama jezivog zločina. Priča koja ostaje da traje kroz vreme. Glas tame i zov prošlosti.

Kao most između stvarnosti i prošlosti, pred nama se ukazao na kraju dana istoimeni hotel ,,Bridž“, sa svojom prelepom sobom kao skrovištem od kiše koja je krenula  neumoljivo da pada pri povratku na obalu. Hladnoća je ostala napolju, a nama je stigao suši (koji Marko obožava). Naredni dan u Piteru bio je takođe prelep, a od grada su nam ostale uspomene u vidu predivnih slika, magneta i slatkiša iz čuvene poslastičarnice Sever.

Usledio je povratak. I opet Moskva. Kao najlepša neotkrivena tajna, kao istina i stvarnost, a ipak nerealna. Gde god ti ode pogled, vidiš nešto. Zlatne kupole, prelepi parkovi, divne, raskošne fontane, da podsete na čvrstinu postojanja, ali i na tok vremena. Voda i sunce. Građevine i ljudi. Efekti… oslikavanja na tlu, dodir neba i zemlje, slika na asfaltu… neki ovekovečeni fotografijom, a neki zauvek sačuvani u našem sećanju.

Šta čovek može doživeti gledajući sliku naspram onoga što oseti uživo? Razlika je ogromna. Upoznavanje grada i zbližavanje sa njim ipak je posebna stvar. Mapa koju zapišeš u srcu, u duši. Skice koje ti se urežu u nepisani plan, koji te vodi naspram tvog zapisanog plana, ali nevidljivom niti, kao prstom sudbine.

Baš takva jedna nevidljiva nit dovela je i Vasilija u Moskvu, malo po malo, a zatim za stalno. I baš ista ta ,,paukova mreža“ uhvatila je i mene sad, u susretu sa gradom i svojom ,,prostom, dušom slovenskom“.

Osim letova, ima i zemljanih stvari koje će u ovom tekstu dobiti samo rečenicu ili dve, iako zaslužuju više. To su svi mogući parkići za decu, perfektni, a ima ih na svakom koraku, zatim Park pobede, Trijumfalna kapija, Šokoladnica i palačinke od maka i vanile, Park VDNH i izgubljena devojčica, predivan italijanski restoran u centru i najbolja pica ikada, Vavina kancelarija, savršena ulična muzika na svakom koraku, ukus svežeg soka od nara, miris pudinga od čokolade u cirkusu, brz i tačan metro koji vozi svuda jasno utvrđenom putanjom, sa stanicama kao umetničkim delima, svakom drugačijom i nestvarno lepom…Spiralna zgrada, kao kraljica moderne građevine. I Crveni trg kao obeležje jednog vremena, ali i vanvremenske lepote. Uz Aleksandrijski sad i šetnju uz sladoled i po koji kamenčić u patikama… Svuda po gradu efekti, ogledala u vodama, jasne slike gore i dole, nebo na tlu, iluzije i istine-sve odjednom. Nestvarno a stvarno.

Možda najlepši dan u Moskvi (mada je svaki bio najlepši), za mene je bio baš poslednji i šetnja parkom Gorki, odnosno Parkom kulture (u pitanju je isti park), i odlazak mostićem do Crkve Hrista spasitelja, uz ukus kuvanog kukuruza, a zatim slatkih kokica, pa odlazak peške još jednom do Kremlja i Vasilija Blaženog. Slika Moskve obasjane suncem…

Moskva te tera da je sanjaš i kada odeš iz nje. I vuče te da joj se vratiš. Omiljeni deo nemaš, omiljeni je svaki, a priraste ti srcu onaj gde si stacioniran, kao što je meni metro stanica, možda i najmanje lepa od svih, Maladožnaja, i ulica Kuncevskaja i tako prelep i pozitivan stan mog brata, gde smo, svako za sebe, svako veče, sabirali utiske.

Nikad neću zaboraviti još jednu stvar, a to je gruzijska hrana, kojom sam oduševljena. Naime, gruzijski restoran je bio prvo mesto na koje smo otišli po dolasku u Moskvu i gde smo jeli. Ne znam da ponovim imena jela, ali svako od njih je moje omiljeno i najbolje ikada i tako mi je krivo što u Beogradu ne postoji gruzijski restoran. A tu je i njihovo osvežćavajuće zeleno piće, tarhun. Plus, čuvena slatka kobasica, od oraha u sirupu duda, savršenstvo!

Možda je osećaj nezaborava i želje za povratkom u ovaj grad, kao i trajne urezanosti u srce, najbolje objedinjen u okviru prvog događaja na koji smo otišli, tokom prvog dana našeg boravka u Moskvi- Paljot nad Moskvom ili u prevodu, Let nad Moskvom. U okviru ovog doživljaja, u mom sećanju su sada spojene dve moje velike ljubavi, film i Moskva, uz dosta lepote,uzbuđenja i adrenalina. Scenario za našu verziju ovog filma pisala je baš dobra, moja omiljena ekipa, moja deca, moj brat i ja.

Voli

U moru tekstova o Korona-virusu, nedavno sam pročitala jedan iz kog mi je zapala za oko rečenica tipa- da planeta više ne može da diše i da su zapravo njena pluća ta koja su bolesna, obuhvaćena upalom, koja odumiru. A da je sve to, u stvari, zbog bahatosti ljudi i nedostatka osećaja za ono što je iznad nas samih, kao pojedinaca, nazvaću to – opšte dobro.

Gde li smo tačno posrnuli, u kom momentu, a kada smo to imali osećaj a kada ga izgubili? Kada je postalo stvarno loše i da li nas priroda opominje?

U celom haosu, u svim tim vestima, koje redovno pratim (a ne znam ni sama što, jer mi stvaraju samo još veću napetost i konfuziju), izviru bojažljivo vesti i o tome kako čovek polako sebi krči put za pohod na Mars… Pretpostavimo da će u početku, kada to jednog dana uspe, prvi otići privilegovani, odnosno moćni i bogati. Ali, sa približavanjem potencijalne opasnosti, zamišljene u vidu meteora ili zvezde koja će udariti u Zemlju i pretvoriti je u paramparčad, a nazvane- smak sveta, verovatno da će na kraju svi krenuti u te seobe, (o kojima će jednog dana, nadam se, neki talentovani mladi pisac napraviti roman, kao što je nekad Miloš Crnjanski ,,Seobe“)(ako uopšte privilegovani i odluče da sa sobom na to obećano tlo povedu i te tako ,,nebitne“osobe, pisce).

Ono što nazivamo sintagmom- smak sveta, zapravo mogo toga može izazvati. To može biti nuklearni rat, kao i biološki, koji tekođe može biti prirodni, ili osmišljen u laboratoriji.. U jednom od takvih (još uvek je neutvrđeno da li je veštački ili prirodni) se trenutno nalazimo. S nadom da je to prvi i poslednji u ovom veku… Jer..Virusi su stariji od nas i kao takvi bore se za svoje mesto (pod zvezdama). Zato je pitanje od čega ćemo stvarno pobeći na Mars i krenuti od nule… I može li se pobeći i od sebe?

Da li će virus, kao što čini i nama, učiniti i prirodi- flori i fauni, pa nas naterati da pobegnemo sa broda koji tone, poterani glađu i siromaštvom, nedostatkom vode za piće ili vazduha, širenjem zaraze nekim novim virusima, koji za sad vrebaju ili spavaju negde pod sve tanjim slojevima leda koji se , neminovno, topi?

Drugo pitanje je- hoćemo li mi, razmaženi ljudi današnjice, umeti da krenemo od nule? To povlači i mnoga sledeća pitanja, naravno. Do raznih stvari um nas običnih ljudi, koji nismo naučnici i ne bavimo se astronomijom, ne može ni da dosegne. Mogu da spomenem samo naznake onoga što bih nekad možda mogla da pretvorim u prava pitanja, ako bih se zaista pozabavila detaljno ovom temom. A to su: pitanje kako otići tako daleko; pitanje života u bestežinskom stanju; vrućine usled temperature na ,,crvenoj planeti“; sastava tla, itd. A pitanje je i da li se sve što se istorijski plasira o pohodima u svemir istina? I koliko su zaista jasna i tačna saznanja onih koji se bave svemirom.

I uz sve to, a šta je onda sa verom i Bogom? Da li i njega vodimo sa sobom na Mars; da li je on stvorio i Mars kao i Zemlju?

U ,,Veštačkoj inteligenciji“ pisala sam o robotima kroz neki svoj opšti utisak o toj temi. Pa ovde mogu da se nadovežem. Dakle, bilo bi logično (a možda je to već i urađeno), da prvo roboti ispitaju neko buduće životno tlo. A isto tako, ukoliko Zemlja bude, usled totalne kontaminiranosti, skroz napuštena, da na njoj ostanu barem roboti…

Na listi IMDB, upravo film na ovu temu, zauzima visoko 13.mesto. U pitanju je animirani film- ,,Voli“, koji smo moj šestogodišnji sin i ja sa oduševljenjem odgledali.

Ko je Voli i šta nam govori? Voli je odraz svega onoga što bi jednom, u ne tako dalekoj budućnosti, moglo da nam se desi. Takođe, Voli je predstava o tome koliko je, u odnosu na fizički izgled, bitnije ono iznutra- sama duša. On je primer kako se može voleti i ono što je spolja- raspadnuto, ružno, sklepano… Ali plemenito. Jer, izgled i nije važan, ako je duh čist i živ.

Voli je nada, koju smo ostavili na Zemlji, jednom kada smo otišli. Voli je sve ono čemu ćemo se jednom vratiti. On je sakupljač ostataka onoga što se nekad zvalo život. I simbol borbe.

Osim toga što ima visoko mesto na IMDB-u, ovaj, samo naizgled dečiji film, a u stvari namenjen baš svima, koji je objavio Volt Dizni pikčers, 2008.godine u Kanadi, iz kategorije animiranih filmova naučne fantastike, osvojio je Zlatnog globusa, kao i Oskara za najbolji animirani film.

U početnoj fazi Korone baš mi je lepo pao i mislim da sam ga gledala u pravo vreme. A pošto Korona i dalje ne jenjava, mislim da je vreme da ga odgledate i vi.

Don Huan de Marko

Sa druge strane ekrana sedi i gleda nas – čovek pod maskom. Tvrdi da je Don Huan de Marko. Šarmantan je, zavodi rečima i pogledom, kako svoje sagovornike u filmu, tako i gledaoce… Pitamo se da li je lud. Njegova poruka je jasna od početka – PRONAĆI LJUBAV. To je poenta. Makar to bilo i u irealnom svetu.

Kada su u pitanju ljudi, gotovo da samo iza rešetaka možemo videti pravu ogoljenost. Ona je uvek sankcionisana, isečena u korenu, zatvorena i skriva se od sveta. Jer ako nemaš nevidiljivu masku, sačinjenu od lažnog smeha, lažnih suza, lažnih manira, lažnih učtivosti i prefinjenosti…Podilaženja…Laskavosti…Ti onda nisi za ovaj svet.

Ako, pak, hodaš zemljom stvarno maskiran, ogrnut plaštom i prekrivenog lica maskom, i veruješ  da si vitez, tada će te zatvoriti. Ući će ti u mozak. Razgradiće ti ćelije. Samo da usade poželjan obrazac. Onaj po kome moraš da hodaš, da živiš. Jer, ko si ti da budeš vitez. Prestani da veruješ u bajke. Svet je ovakav kao što ga vidi masa. Ne pojedinac. Odmah popravi svoje oči, koriguj vid, a ispravi i svoje misli, svoj mozak usaglasi. Ne smeš biti drugačiji. Čak i ako je taj tvoj drugačiji svet lep i satkan od ljubavi. Ne živi se tako.

Mladića, u ovom filmu iz 1995, glumi Džoni Dep, a psihijatra Marlon Brando (tu je još i Fej Danavej, u sporednoj ženskoj ulozi). Cela podloga priče obavijena je imaginacijom. Ali ta imaginacija je toliko uverljiva, da nas tera da se zapitamo: Možda je ovaj čovek u pravu? Obasuti svakodnevnim poslovima, ukalupljeni u sistem i brzi život, prestali smo da maštamo i obraćamo pažnju na radost koju donose male, obične stvari.

Neobičnim tokom radnje, u filmu dolazi do zamene uloga između psihijatra i pacijenta i, koliko jedan pomaže drugome, toliko je to isto i uzajamno.

Najmoćnije psihijatrijsko oružje – reči – vode nas u jedan drugačiji svet. U njemu, bez sistemskog društva, satkanom od emocija i ljubavi, umire se zbog te iste ljubavi, i to u dvoboju. Ali je ona, ujedno, i najvažniji razlog da se živi.

U današnje vreme ipak, možete, a i morate nositi masku. Jer u vreme Korona virusa, to je neminovnost. Zbog toga će vaše lice ostati skriveno – možete se ispod maske smejati, rugati, praviti grimase. To više niko neće videti. Ostaće nam samo OČI. Počećemo najzad da se gledamo, to je dobro. Ipak, pitanje ostaje šta svako od nas nosi ispod one druge, psihološke maske, jer, kao što rekoh, maske su svuda, a prava ogoljenost može se videti samo iza rešetaka, u ustanovama. Ali zato životinje… I mala deca… Zato od njih uvek možete učiti… Šta je suština… Koliko je igra važna… Koliko mašta pomaže, pogotovo u teškim vremenima… Koliko je bitno verovati… I biti ono što jesi. I najvažnije- BITI SREĆAN.

Suštinu filma možemo objedinjenu sagledati u okviru onoga što kaže Don Huan de Marko, tokom jedne seanse: ,,U životu postoje samo četiri važna pitanja: Šta je sveto? Od čega je napravljen svet? Zbog čega vredi živeti? Zbog čega vredi umreti? Odgovor na sve ovo je isti – SAMO LJUBAV“.