…Baba je uvek govorila da je kuća sagrađena ,,na čakmaču” (!?- ovog izraza nema na guglu, ali kapiram da je to neka mešavina raznih materijala, zemlje, betona, cigli…i svega što se moglo jeftino nabaviti) i da su zidovi krti i nejaki. Na sred nje bilo je veliko, mračno predsoblje, sa ogromnom narandžastom zavesom, iza koje se krio špajz prepun svega i svačega – džakova brašna, teglica pekmeza, zimnice, svežeg voća i povrća iz njive..uspomena iz staklene vitrine…punih ormara starih haljina , suknji I torbica –maminih I tetkinih, kad su bile devojke… Ta zavesa bila je kao neka pozornica sa zastorom, sa čije obe strane se krilo nešto – sa jedne prošlost, a sa druge budućnost.
Tu sa druge strane, u tamnom predsoblju, postolje I na njemu crni, starinski telefon, onaj sa okruglim brojčanikom, sada već arhaičan predmet, za koji današnja deca I ne znaju šta je. A na zidu dve figure – glave crnca I crnkinje sa turbanom. Afrika… Tako daleko, a tako blizu…
Generalno su zidovi u kući obilovali raznim ukrasnim predmetima – u sobi do koje se dolazi iz predsoblja – tapiserija sa konjima, koju je izradila moja mama, kao studentkinja. Na zidu u dnevnoj – bronzana ikona Svetog Save, a na suprotnom – slika Svetog Luke, dedine krsne slave.
U prvom predsoblju, kad uđeš, dočeka te reprodukcija ,,Dečaka koji place”. Ovde sam malo istraživala I napraviću namernu digresiju – mistične slike dece koja plaču pravio je slikar Bruno Amadio, koji je radio pod pseudonimom Đovani Bragolin. Italijanski umetnik koji je stvarao u 20. veku, bio je opsednut ovom temom I ostavio je niz portreta dece koja plaču. To me podseti na još jedan film o kom ću uskoro pisati a koji sam nedavno gledala, gde je reč o umetniku opsednutom mačkama – Luju Vejnu.
Da se vratim priči o kući u kojoj živi moje ,,leto kad sam nučila da letim”. Dakle, nakon što vas dočeka portret deteta koje plače, iz prvog predsoblja ulazi se u drugo – ono mračno, sa telefonom I crncima ( a generalno je kuća takva da vodi iz prostorije u prostoriju). Sveti telefon tu stoji kao relikvija I koristi se samo za hitne I bitne slučajeve. Kada se pokloniš telefonu, imaš dve opcije, dakle, možeš poći u sobu sa tapiserijom sa konjima, gde obično spavaju braća od mlađeg ujaka, ili možeš skrenuti levo u dnevnu sobu. Iz dnevne sobe se ulazi u prvu spavaću, gde se na zidu nalaze portreti mame I tetke kad su bile male, a pored I portret dedinog oca, pokojnog pradede Rista (po kome je jedini sin najstarijeg ujaka dobio ime), kog je put vodio čak I u Ameriku, ali su putevi gospodnji čudni I nenadani, pa je nažalost tragično završio još kad je deda bio dečak, (a ta priča je donekle zatvorenog tipa I o njoj se mnogo ne govori)… A iz ove sobe opet put vodi ka maloj sobi u kojoj je uvek spavala naša porodica, a koja je zavučena, hladna, ali lepa I na čijem zidu visi babin I dedin portret, a iza vrata, sveta I nedodirljiva (a tako na dohvat ruke) – dedina puška (stalna opomena I pravilo – ne dirati). Ta soba miriše na naftalin jer se u njenim ormarima kriju dedina odela koja koristi ponedeljkom – ,,ponedeljnikom”, pazarnim danom, kada ide u grad; I ona je naknadno dograđena, valjda kako se I porodica širila, pa nije bilo mesta…
Pa I sa ovim rasporedom I dograđenom sobom, leti kada nas se skupi svih 19, neko je morao spavati na poljskom krevetu, a neko bogami I na podu.
Od tih svih 19, nas devetoro smo unučad (ja sam peta po redu, tačno u sredini). Ostatak čine baba I deda, dva ujaka, dve ujne, tetka I teča I mama I tata…(u današnje vreme tu su I novi zetovi I snaje I 10-oro praunučadi, ali ovo je priča o ,,nama” I ovi novi će opet imati neka svoja ,,leta”)…
Ima jedna slika na kojoj smo svi, ispred kuće. I zajedno sa nama stara popadija, baba Jela, valjda poslednji izdanak onog vremena I rekla bih, u to vreme, jedna od najstarijih osoba u Malom gradu…Ona je, nekim čudom, I babina tetka, I dedina strina. A nije imala svoje dece, pa smo svi mi bili na neki način ,,njena deca”. Žena pokojnog popa Dmitra, nadaleko čuvenog, obrazovanog I poštovanog, nadasve voljenog čoveka, pogotovo od strane babine I dedine dece. To što je na fotografiji čak I ona, to je za mene toj fotografiji davalo posebnu težinu, vrednost, neverovatnost…da na jednoj fotografiji bude I vesnik starog vremena, a sa druge strane I beba u kolicima- moj brat, mislim (sestre od tetke ne sećam se da li su bile rođene)…
Često sam se pitala kao mala kako smo svi stali u tu sliku. Granice te fotke ostavljaju prostor nekom nepoznatom oku – za daleka promatračka prostranstva tajni, a nama koji znamo priču, one su zasigurno prozor u sećanje, sačinjeno od veoma jasnih slika, osećaja, događaja, ljudi I predela, vazduha I mirisa, zvukova, raznih ukusa, snova…maštanja…
,,Leto kad sam naučila da letim” je film koji treba da pogledate svi, a posebno oni koji imaju ,,svoje leto”, svoju ekipu, svoj ,,mali grad” I svoje posebne uspomene. Ova sintagma je u stvari metafora I u njoj se kriju zapravo sva leta, sve zime, svi naši bliski ljudi, oni koji su u nas utkali još jedan sloj ličnosti, još jedan nivo postojanja, originalnosti, drugačijeg, posebnog…Ona predstavlja nešto od čega smo u biti sačinjeni, što nas je odredilo, mnogo čemu naučilo, što nam pruža sigurno utočište u loša vremena, ali I sjajnu osnovu da razumemo ljude, bolje I jasnije…Uspomene… Sećanja…Osećanja….Da shavitmo vrednost porodice I važnost bliskosti…
…Možda smo sada daleko jedni od drugih, možda daleko od Malog grada, ali magija zelenih polja, čarolija zaštitničkih planina, mirisa perona I zvuka vozova…Za nas… A za nekog drugog su to morske dubine, miris sela ili već čega… Nečeg što su stvarali preci I daleka pokolenja svakako… E to.. taj osećaj nikad ne prestaje!
Crveni tepih 