horor – Crveni tepih

Film ,,Mesto tišine“ dosta me je podsetio na našu trenutnu, da kažem, globalnu situaciju. Mada to nije jedini razlog što pišem o njemu, niti jedino podsećanje. Evo o čemu se radi. Da navedemo sve redom na šta me podseća…

Prvo, ,,U ćutanju je sigurnost“, da se ne zaboravi, rekao je Ivo Andrić, a potvrdili brojni, kako istorijski, tako i individualni događaji svakog pojedinca.

Osobine korona virusa, koji je početkom 2021. godine zarobio ceo svet, takođe su nas primorale da zaćutimo. Šta to znači? Znači da smo zaćutali i u bukvalnom smislu, pritom noseći i maske, što nam je dodatno zapušilo usta, a ujedno se trudeći da se i ne približavamo jedni drugima, da putem govora ne bi jedni u druge uneli kapljičnim putem neprijatelja broj jedan, perfektnog parazita, osposobljenog da živi milionima godina pre nas, da opstaje sa nama, da nam možda i ugrozi egzistenciju. Sa druge strane, i sama planeta je zaćutala. Automobili su stali, avioni nisu leteli, vozovi su se zaustavili, ulice su opustele, gradovi bez ljudi postali realnost – zavladala je tišina.

Zatvoreni u svoje kuće, skrivali smo se od nevidljivog protivnika, a kada smo izlazili vani, samo iz prekih potreba, morali smo strogo da poštujemo pravila. Pravila egzistencije. Da budemo survajver. Preživljavanje u realnom svetu, ne više u igrici. Ratni uslovi i neuobičajena situacija, čak i za rat. U ovom slučaju, bolest bi bila čudovište, a organizam žrtva koja mora da se brani. U toj odbrani, mora ispoštovati niz pravila, jer svako odstupanje izaziva gnev protivnika. Šanse da se preživi su male. Ipak, uvek postoje neke šanse…

I eto, dok sam gledala ovaj film, shvatila sam da je to to. Možda malo ,,hororskije“ prikazano, ali to je potpuno naša situacija. Ovo bi mogla biti jedna slika, jedan umetnički prikaz, nas i virusa. S tim što je on proročki, jer se pojavio pre virusa. Ima tu još paralela koje ih povezuju, a koje sada nećemo nabrajati, ali biste vi kroz razmišljanje, nakon gledanja ovog filma, mogli da dođete do raznih ideja i primetite mnoge sličnosti.

Druga stvar koja mi je zanimljiva u ovom filmu jeste što nije težak i mučan, već, čim naiđu ti detalji, oni se lako i bezbolno preseku nekom drugom slikom i jednostavno imperativom da se preživi, koji nadvladava sve muke. Ono što mi se, takođe sviđa, jeste gluma dece. Kao i uloga i gluma oca, koji je i režiser ovog filma – Džon Krasinski. Ali, najviše mi se svidela glavna glumica, a to je Emili Blant.

Ovaj film pobrao je dobre kritike. Jedan je od horor filmova sa najvećom zaradom u istoriji. Osvojio je Saturn nagradu, a bio je nominovan i za Oskara, za dizajn zvuka, kao i za Baftu i Zlatni globus.

On prikazuje moć tišine i snagu neizgovorenih reči, ali isto tako i prazninu koju proizvodi nedostatak zvuka i konkretno nedostatak reči, a takođe i stalnu potrebu živih bića, konkretno ljudi, da komuniciraju. On isto tako prikazuje i nedostatak slobode i njenu važnost.

Svakako bih izdvojila jedan kontrast koji se provlači kroz ceo ovaj film, a simbolično kategoriše i deli 2 strane sveta, života i ljudskog bića. Ono što nas karakteriše, prati, tišti i motiviše… Život i smrt. Svakako bi podela mogla jasno da se uoči i osobine su vidljive. Život je zvuk, a smrt tišina. Da li je to stvarno uvek tako? I ako postoji besmrtnost, sa koje strane se ona nalazi?

Kada kažemo – ptica, pomislimo na let, na slobodu, na lepotu postojanja. Krila poput anđela i bezazlenost – lakoća postojanja… Blizina suncu i plavom nebu…

Kada pomislimo – ptica, ne mislimo na opasnost, neprijateljstvo (usmereno ka nama), ne asocira nas na strah, užas, horor…

Upravo iz ovog primera vidi se koliko je Alfred Hičkok voleo faktor iznenađenja i koliko mu je bilo stalo da se, pored samih likova u filmu, iznenadi i gledalac.

Začetnik psihotrilera u oblasti filmske umetnosti obožavao je da u fokus stavi naizgled običnog pojedinca i ubaci ga u neobičnu situaciju, punu užasa i bezizlaza. Smatrao je da to publika želi i da joj to treba. Takođe je smatrao da priča ne sme biti obična, da mora imati svoje posebnosti i specifičnosti, jer je to ono što čini dramu u pravom smislu te reči. I bio je u pravu.

Jedan takav njegov film ostavio je, možda više nego ostali, veliki utisak na mene. Fascinirao me je i to čini uvek iznova. Za mene je ovaj film tajanstven i magičan. Gledala sam ga dok sam još bila u osnovnoj školi, kada su se na tadašnjoj TV ,,Politika“ svakoga dana davali stari filmovi i još tada, pa sve do sada, ostavljao me je zatečenom. Možda dečije oči u odnosu na ove odrasle drugačije vide stvari, ali sam utisak i napetost, koju posebno dočarava čudna, dramatična muzika, nikad nisu prestali.

Zasnovan na priči ,,Ptice“, engleske književnice Dafne di Morije, iz 1952. godine, zadržao je isto ime, a snimljen je 1963. godine.

Osim što se temelji na faktorima iznenađenja i opasnosti, ovaj film predstavlja i svojevrsnu opomenu nama – ljudima. Ptice u kavezu simbolizuju oduzimanje slobode, a odgovor njihove vrste ukazuje na solidarnost i empatiju. Možda Hičkok želi da nam poruči da se ne igramo ,,boga“ i da ne oduzimamo drugim vrstama ono što im je priroda darovala, a što ni sami ne bismo voleli da nam je oduzeto. Svakako je njegova poruka usmerena na humanost. Možada, isto tako, želi da nam poruči i slikom pokaže kolika je snaga onih koji su ujedinjeni u svom cilju. I šta se desi kada ,,niže“ vrste počnu da misle svojom glavom.

Ono što je svakako zabrinjavajuće u ovom filmu, jeste ta razumnost ptica, koje, ujedinjene, započinju psihološku igru sa ljudima. Time moć homo sapiensa slabi jer više nije jedini. Vidimo kolika je snaga uma i razuma i koliko ona, osim što ujedinjuje, može i da razori.

Da napravim kratku digresiju i da kažem da sam se, dok pišem ovaj tekst, setila Hičkokovog savremenika, francuskog pesnika Žaka Prevera (i jednog od mojih omiljenih pesnika) i njegove pesme ,,Portret jedne ptice“.

Od preko 50 filmova, koliko je Hičkok režirao, ovaj je moj omiljeni, iako je konkurencija velika. Njegovi filmovi prepuni su elemenata strave i fantastike, puni ,,uvrnutog“ humora. U njima se uglavnom prikazuju nevini protagonisti u okolnostima i situacijama koje su van njihove kontrole.

Hičkok je 1940. dobio Oskara za film ,,Rebeka“, dok mnogi njegovim remek-delom smatraju film ,,Vrtoglavica, iz 1958. godine, a njegov svakako najpopularniji film je ,,Psiho“, nastao 1960. godine.

Majstorski je gradio napetost, koja je jedna od glavnih osobina njegovih filmova, i to tako što bi gledaocu prikazivao ono što ne znaju likovi u filmu, a pritom je vodio računa da i kod gledalaca uvek postoji doza neizvesnosti. Ono što je neobično, a karakteristično za njega, jeste što se u većini filmova pojavljuje i sam – kao statičar – u scenama gde: ulazi u autobus, glumi slučajnog prolaznika, fotografija mu je u novinama koje u sceni neko prelistava, itd.

Nekoliko meseci pred smrt, Hičkoka je kraljica Elizabeta druga odlikovala ordenom Viteza britanskog Kraljevstva. Ja bih ovde dala svoj komentar – svakako je vitez filma i filmske umetnosti.