Kod priče mi je bitan oblik. A oblik mora biti različit od priče do priče. Jedinstven. I neponovljiv. Kao pahulja. Zato dragi tvorci filmova, ja sam gledalac do kog treba da doprete…vaš krajnji proizvod mora,na ovaj ili onaj način, da stigne do mene. Platiću kartu u bioskopu da gledam, ili ću pustiti na jutubu. I, ukoliko me priča ne ,,uzme“ na vreme, uopšte neću gubiti vreme, prekinuću… A ako me u kritičnom, početnom momentu, ipak navedete da ostanem i nastavim da gledam, onda ste uspeli.
Tako je bilo sa ovom pričom. Dosegla je do mene. Na vreme.. Što znači da je Dobro ispričana. Osim toga, ona je ostala u meni i nakon odgledanog filma. Ostavila je utisak…Veliki…
Baš me je zanimalo već dugo, koja je to ,,fora“ sa južnokorejskim filmom, o kom se toliko polemisalo i pre i posle dodele Oskara. Film je, inače, osvojio Oskara 2019. godine u kategorijama za najbolji film i najbolji film na stranom jeziku i tako postao prvi film sa stranog govornog područja koji je osvojio titulu najboljeg filma, na ovoj, 92. dodeli. Osim toga, osvojio je i Oskara za najbolju režiju i najbolji originalni scenario, kao i Zlatnu palmu, Zlatni globus, Bafta nagradu i još mnogo prestižnih nagrada…
Sada, nakon što sam ga odgledala, potpuno mi je jasno zašto ih je osvojio. Smatram da je zasluženo. I mislim da je potpuno pravedno i pošteno, a i realno, da u trci za film, baš ovaj pobedi, dok je u trci za glumca iste godine, opet potpuno realno, Oskara dobio ,,Džoker“. To je iz razloga što je u ,,Džokeru“ glavni glumac, jedinstveni Hoakin Finiks, oblikovao priču, a ovde, u Parazitu, priča je u glavnoj ulozi, ona daje formu u koju se uklapaju glumci i ambijent. Sasvim je pošteno da u trci za najbolji film, ipak, pobedi priča.
Tema filma je univerzalna i primenljiva na sve sfere života. Naslov filma se ne mora puno objašnjavati…oko nas je mnogo parazita i ne biste ni verovali koliko baš ovakvih i sličnih priča. Ako odmah razmislite, odmah ćete se i setiti!
Glavna vrednost filma, kojim sam potpuno oduševljena, po mom mišljenju je – što je simboličan, ne samo sam po sebi, nego su ti simboli u njega umetnuti baš svuda i deluje kao da ništa nije slučajno i kao da je brižljivo i sa trudom svaki detalj pravljen; (neki od primera simbola su: stepenice, plivanje u fekalijama, guranje stvari pod tepih itd).
Ono što kompoziciju priče čini posebnom jesu i kontrasti koji se svuda pojavljuju; satiričan prikaz društva i sistema kroz sliku dva suprotna staleža i velike klasne nejednakosti; osobine parazita i kod jednih i kod drugih; kritika kapitalizma, koja kroz argumentovani primer lakše dolazi do gledalaca, u svom punom značenju, itd.
Iznenadilo me je to što su o ovom filmu mišljenja baš na taj način, od krajnosti do krajnosti, podeljena. Nakon filma sam baš polemisala o tome sa svojim prijateljima i čak je i tu bilo podela, pa i rasprava… Meni je, recimo, potpuno nejasno, kako može neko da kaže da ovaj film ne valja, da nije dobar, da je loš i slično…Zato što smatram da je objektivno dobar. Nemate danas baš mnogo filmova gde je uloženo ovoliko truda, da baš sve bude na svom mestu. Nemate previše filmova, gde priča osim u širinu, zalazi i u dubinu, u ono ispod, što se ne vidi, što nije dato na tacni… A opet, napravljeno je tako da možete sasvim lako doći do poente.
A poenta je velika. I jedinstvena. Film je, može se reći, sam po sebi, jedna velika metafora.
I za kraj, reći ću da ono što sam takođe odmah primetila, a što je ostavilo i utisak na mene, jeste da kroz ceo tok ove povesti postoji jedno konstantno odsustvo EMPATIJE, što je karakteristično za sve likove ovog filma. I da se bojim da je to jedna bolna i poražavajuća ISTINA i slika naše današnjice, baš svuda i stalno. Pa se može reći da je ovaj film i poruka i upozorenje. A mi često ne obraćamo pažnju ni na poruke, ni na upozorenja…Sve dok ne bude kasno…
Crveni tepih 