Pođoh tamama večnosti i tunelima bespuća. I bi svetlost. I rodih se na ovom svetu – poput velikog praska zaiskrih. Neko se rodi kao zvezda, neko kao kamen, neko bude životinja, a neko čovek. Ali priča je ista i svi smo deo jednog kruga. U kom se rađa i umire. I sve tako u nedogled. Beskonačno puta novo i beskonačno puta staro. Beskonačno puta ispričano. A ipak postoje magije, ma koliko puta ih izrekli i prepričali, jednako nove i čarobne svaki put. One žive u svetu prijateljstva i ljubavi. U vrtovima retkih i neverovatno lekovith biljaka. U baštama najlepšeg cveća. U svetu koji je besplatan i svima dostupan. Svetu koji je slobodan i uvek otvoren za sve. Svetu u kom se sanja i na javi. Svetu u kom se priča i tišinom. Onom svetu gde su i reči pesma…
Ovo je priča koju gledah nekada davno, i zapamtih je. A onda je pogledasmo zajedno nedavno, sin, ćerka i ja. I kao što se nekada svidela i meni, tako sam isto znala da će magično delovati i na njih. Moja četvorogodišnja ćerka reče da želi da bude Vilbur – posebno prase. A sin je počeo da razmišlja o tome da prestane da jede meso (što i nije naša životna filozofija za sad, a mogla bi da bude)…
U pitanju je ekranizacija slavne dečije knjige E. B. Vajta, napravljena 2006. godine. Ono što je bitno naglasiti i generalno, a svakako je važno i za ovu sezonu mojih recenzija o filmu, jeste da je ova priča puna EMPATIJE i da je to jedna od njenih najvećih vrednosti.
To je priča malo i o meni, a malo i o vama…I o svima drugima koji u ovom prolaznom životu nađoše prijatelja i tako ostaviše trag. Jer prijateljstvo je bogatstvo i sreća. Ko ima bar jednog prijatelja, taj je srećan i bogat. A ako ih imate i više, onda ste vi kralj sveta i niko vas ne može pobediti.
Ovo je magična priča o odrastanju i podršci. O sigurnosti koju ti daju čak i na oko oni mali. O veličini duše koja može živeti i u malom, čak nevidljivom telu. O verovanju u čuda. O činjenju čuda, zarad prijateljstva.
…Koliko je lepo kad si prijatelj, kad daješ, kad obasjavaš svojim suncem nekoga…A onda kad ti je uzvraćeno prijateljstvo, to je još lepše…
…Jer samo će te prijatelj učiniti dovoljno vrednim. Samo će te prijatelj učiniti dovoljno jakim. Samo će ti prijatelj dati krila da poletiš i samo će ti prijatelj dati razlog da se smeješ. I reći će ti i pokazati to. Što možda i ne znaš o sebi. I reći će to svima drugima da znaju.I napisaće to magijom na nekoj paukovoj mreži, na farmi gde prijateljstvo učini da svi budu složni i da svi razumeju moć. Moć prijateljstva i ljubavi.
Verujem da rastanci nisu kraj, niti je nedostajanje samo tuga; jer srce je odaja u kojoj žive zauvek oni koji odu. U toj odaji neprestano odjekuju i njihove reči, a i zajedničke tišine… Zajedničke tišine ostanu, kao neraskidive niti. One nas povezuju i u njima se ipak nešto čuje…Kad poželiš da čuješ glas ili otkucaj srca ili šapat…Onog ko ti nedostaje…Kad poželiš da čuješ o sebi ono što ti niko odavno nije rekao…Oslušni tišinu…
Samo će ti prijatelj reći – da si poseban.
Crveni tepih 