Uvek mi je neprijatno tokom pasoške kontrole. Uvek se osećam kao kriminalac ili prestupnik, posebno kada mi traže da izujem obuću. Pa onda kroz skener zagledaju da li u đonovima ima nečega. Znam da su oni tamo obučeni da u svima vide potencijalnu opasnost i da se ophode jednako prema svakom. Ipak, nervira me što od Markovog Betmena neko može i da pomisli da je oružje. Ili što me tako ispitivački gledaju u crte lica ili oči, pa svaki put mislim, o ne, sada će da nas odvedu sa strane jer sam promenila frizuru/način šminkanja/stav… Nisam više ta sa slike. Zar nije lepo što vidite novinu na meni? Sigurnost. Samopouzdanje. Ispunjena sam, dobro mi je. Vremenska linija od te slike do danas izmenila je osobu koju gledate. Zapravo, pred vama je druga osoba. Na slici čak ni nemam decu. I eto vam prve pukotine. Obična glupost – identifikacija… Identifikacije je jednako komplikacija. Ko smo zapravo mi? A tim vašim ispitivačkim stavom još dodatno činite da se čovek zapita – jesmo li mi zaista mi? ,,Niko nije ono što jeste i svi su ono što nisu“.[1]
Mnoštvo tih scena na aerodromima opisano je kroz filmove. Sjajan ambijent za napetost. Neke su već spomenute kroz ovaj blog. Ne znam zašto, ali meni jedna od omiljenih je ona iz filma ,,Argo“. Situacija u kojoj Ben Aflek spašava šestoro ljudi, tako što, na kraju, na aerodromu, on glumi da glumi – jer praveći se da je čovek koji nema šta da krije, on pokušava da prođe naizgled nesavladivu prepreku – spakovanu u drugačiji karakter i kulturu, sasvim različitu od naše i pritom zadojenu osvetom i mržnjom.
Oprečna su mišljenja o ovom napetom trileru, koji po mom mišljenju, bez obzira što liči na klasičnu američku propagandu, ipak ima dobro osmišljenu dramsku priču. U pitanju je istorijska priča, sa političkom pozadinom. Iako je dosta toga u njoj stereotipno, kao na primer to da tipični američki heroj spasava nevine američke žrtve, iako neki likovi nisu dovoljno razrađeni jer nije bilo prostora za širenje njihovog karaktera, ipak je činjenica da ovaj film ostavlja na gledaoca jak utisak. To je potvrđeno i kroz dodelu Oskara te 2013. godine, kada je od 7 nominacija osvojio 3 nagrade – za najbolji film, najbolju montažu i najbolji adaptirani scenario.
Naglasila bih za kraj da ključna stvar koja se provlači kroz film i karta na koju glavni junak najviše računa jeste scenario lažnog filma. Lažni glumci i lažni film bivaju u fokusu finalnog dela priče.. Umetnost i umetnici, kao najsigurnije rešenje i kao prototip ljudi koji ne mogu biti špijuni, izdajnici, prestupnici. Film kao izlaz…
Ko hoće da na aerodromu deluje što nevinije i skromnije, svakako, ako ništa drugo, treba da pogleda kako to radi Ben Aflek. Čovek iz senke, operativac, specijalac – glumi običnog čoveka. I Ben Aflek – koji glumi i jedno i drugo. Ovo je priča o filmu u filmu. O scenariju koji je spasio šest života. Ovaj film ima moju preporuku. Možda će to nekima biti dovoljno da ga pogledaju.
[1] Vuk Drašković, ,,Nož“
Crveni tepih 