Film ,,Mesto tišine“ dosta me je podsetio na našu trenutnu, da kažem, globalnu situaciju. Mada to nije jedini razlog što pišem o njemu, niti jedino podsećanje. Evo o čemu se radi. Da navedemo sve redom na šta me podseća…
- Prvo, ,,U ćutanju je sigurnost“, da se ne zaboravi, rekao je Ivo Andrić, a potvrdili brojni, kako istorijski, tako i individualni događaji svakog pojedinca.
Osobine korona virusa, koji je početkom 2021. godine zarobio ceo svet, takođe su nas primorale da zaćutimo. Šta to znači? Znači da smo zaćutali i u bukvalnom smislu, pritom noseći i maske, što nam je dodatno zapušilo usta, a ujedno se trudeći da se i ne približavamo jedni drugima, da putem govora ne bi jedni u druge uneli kapljičnim putem neprijatelja broj jedan, perfektnog parazita, osposobljenog da živi milionima godina pre nas, da opstaje sa nama, da nam možda i ugrozi egzistenciju. Sa druge strane, i sama planeta je zaćutala. Automobili su stali, avioni nisu leteli, vozovi su se zaustavili, ulice su opustele, gradovi bez ljudi postali realnost – zavladala je tišina.
Zatvoreni u svoje kuće, skrivali smo se od nevidljivog protivnika, a kada smo izlazili vani, samo iz prekih potreba, morali smo strogo da poštujemo pravila. Pravila egzistencije. Da budemo survajver. Preživljavanje u realnom svetu, ne više u igrici. Ratni uslovi i neuobičajena situacija, čak i za rat. U ovom slučaju, bolest bi bila čudovište, a organizam žrtva koja mora da se brani. U toj odbrani, mora ispoštovati niz pravila, jer svako odstupanje izaziva gnev protivnika. Šanse da se preživi su male. Ipak, uvek postoje neke šanse…
I eto, dok sam gledala ovaj film, shvatila sam da je to to. Možda malo ,,hororskije“ prikazano, ali to je potpuno naša situacija. Ovo bi mogla biti jedna slika, jedan umetnički prikaz, nas i virusa. S tim što je on proročki, jer se pojavio pre virusa. Ima tu još paralela koje ih povezuju, a koje sada nećemo nabrajati, ali biste vi kroz razmišljanje, nakon gledanja ovog filma, mogli da dođete do raznih ideja i primetite mnoge sličnosti.
- Druga stvar koja mi je zanimljiva u ovom filmu jeste što nije težak i mučan, već, čim naiđu ti detalji, oni se lako i bezbolno preseku nekom drugom slikom i jednostavno imperativom da se preživi, koji nadvladava sve muke. Ono što mi se, takođe sviđa, jeste gluma dece. Kao i uloga i gluma oca, koji je i režiser ovog filma – Džon Krasinski. Ali, najviše mi se svidela glavna glumica, a to je Emili Blant.
Ovaj film pobrao je dobre kritike. Jedan je od horor filmova sa najvećom zaradom u istoriji. Osvojio je Saturn nagradu, a bio je nominovan i za Oskara, za dizajn zvuka, kao i za Baftu i Zlatni globus.
On prikazuje moć tišine i snagu neizgovorenih reči, ali isto tako i prazninu koju proizvodi nedostatak zvuka i konkretno nedostatak reči, a takođe i stalnu potrebu živih bića, konkretno ljudi, da komuniciraju. On isto tako prikazuje i nedostatak slobode i njenu važnost.
Svakako bih izdvojila jedan kontrast koji se provlači kroz ceo ovaj film, a simbolično kategoriše i deli 2 strane sveta, života i ljudskog bića. Ono što nas karakteriše, prati, tišti i motiviše… Život i smrt. Svakako bi podela mogla jasno da se uoči i osobine su vidljive. Život je zvuk, a smrt tišina. Da li je to stvarno uvek tako? I ako postoji besmrtnost, sa koje strane se ona nalazi?
Crveni tepih 