…Čardak ni na nebu ni na zemlji… Dvorac iz snova…Bajkovita kula, sačinjena od prošlosti, sadašnjosti i budućnosti, od svilenih bombona, od šarenih helijumskih balona koji samo što nisu poleteli… Te čarobne lopte, kojima se i sam svemir divi, koje se kreću dok stoje, koje ti pričaju dok ćute, koje te podsete koliko je bitna estetika i lepota… Nikad ne misliš da je to obična građevina…Uvek je nešto uzvišeno. Nikad ne misliš da su te šarmantne kugle samo deo – one su, svaka za sebe, celine. A čine, ujedno, oblik koji je trajan u vremenu. I neponovljiv. Koji se kreće dok stoji. Crkva Vasilija Blaženog. Jedinstvena i večna. Sačinjena od snova i mašte. Gotovo nestvarna. I uz nju taj grad pun nežne i slatke gorčine, gordosti, a i predrasuda, nadanja i skeptičnosti, žustar i miran, ishitren i mudar… Dva prelepa imena jedno uz drugo zauvek – Vasilije i Moskva.
Sa visine se mnogo toga bolje vidi, bolje se sagleda i dubina, a i vrednost. Visine nisu nedostižne, može se leteti i dohvatiti vrh bilo čega, a i ostati na njemu, ako ti je srce veliko, a vidici otvoreni. Baš kao što žena na trapezu izvodi svoju smrtonosnu tačku, dok oko nje vlada tišina proizvedena gubitkom daha publike koja pokriva oči rukama, dok hrabra heroina uspeva, ko zna koji put za redom da se odupre strahu, da poleti i dočeka se na jedinu moguću tačku oslonca, baš tu, u središtu moskovskog čuvenog cirkusa, laka i jedinstvena, kao pahulja koja leti kroz bele noći… tako i Moskva odoleva i vremenu i uvek je, čini mi se, nova i veličanstvena, jer i za tih 10 dana što smo se družile ona i ja, svakoga dana je bila drugačija, odevena u različito ruho, u balske haljine, babuškinu odeću, viteška odela, sa mačevima, ali i u cveću, borbena, ali i pokorna. Puna pesme i istorije… Moskva…
Kako u životu, tako i na tankoj niti koja spaja dve strane cirkuske arene, smenjivali su kroz doživljaj cirkuske predstave i moji doživljaji Moskve, dok su sa umetnošću nastavljali hrabri i nepokolebljivi, jaki i snažni, kao ruska himna, tajanstveni kao ruska bajka, smireni kao ruska balada, akrobate, kraljevi svojih veština. Učeći nas veri i strpljivosti. Šireći mirnoću koja proizilazi iz snage ljudskog uma. U duhu Parade pobede. I tako te Moskva fascinira iz dana u dan, menjajući na sceni heroje i heroine i stavljajući ih u nemoguće, ali veličanstvene pozicije… koje oni ipak učine mogućim… Bilo da je to Dostojevski, Lav Tolstoj, junak Sibirskog berberina, Petar Veliki ili Ana Krenjina, ili bilo koji od mnoštva stvarnih i izmišljenih…Svako od njih ima svoj trapez i mesto u istoriji, fiktivno ili realno, svako svoj trenutak ispred teatra Baljšoj i svako svoj doživljaj Moskve koja tone u san i opet se budi… i duha Rusije.
Mnogo je poleta i letova na ovom putovanju bilo koji će na Marka i Nađu definitivno ostaviti stalan i čvrst utisak, ali oni glavni su sigurno let avionom, zatim istoimeni kao ovaj tekst, Polet nad Moskvom, onda rolerkoster kao korak do ludila, kao i polet u Snežnom kraljevstvu. Tokom našeg avionskog leta, svako je bio pun svojih očekivanja, svako ushićen na svoj način, ja srećna kao dete, a oni sa zrelošću odrasle osobe u pogledima. Polet nad Moskovom bi se moglo nazvati celo naše putovanje. Baš celo je bilo jedan polet u visine, u nekada veliko i nedostižno, u veličanstveno, u bajku.
Čudno je to kako putovanja u nama ostave dubok trag i kako nas svako promeni i koliko nas svako prosvetli. Za mene su ona najveće moguće bogatstvo. Smatram da je čovek bogat onoliko koliko je knjiga pročitao i koliko je proputovao.
Između nas i Moskve, još od prošle godine isprečile su se razne stvari, najveća, u stvari i ključna, korona virus, naterala nas je da put odložimo za godinu dana. Ove godine odlučili smo da više ne odlažemo već da živimo punim plućima, kako žive i sami Rusi- kao da virusa nema, sasvim opušteno, bez previše maski u metroima, vozovima, radnjama…Tako i mi, vođeni tim ruskim duhom, koji nas je obzeo još u Beogradu, krenusmo u pohod…Odradili smo PCR testove i poneli ono najvažnije-dobro raspoloženje.
Na aerodromu Šeremetjevo čekao nas je moj brat. Vava. Tako oni zovu Vasilija. I tako su uzviknuli kad su ga videli i potrčali ka njemu. ( To je, od mnoštva, naš prvi snimak u Moskvi – ,,Mi dolazimo“). Očekivanja mi nisu bila velika u smislu da ću mnogo stići da vidim i obiđem, jer sam otišla ipak na put sa malom decom, ali s obzirom na to da su deca imala svakoga dana (zahvaljujući Vasiliju) svoj deo programa, u vidu, gorepomenutog cirkusa, zatim akva parka Moskvarijum uz čuveni šou sa delfinima, kitovima, fokama i morževima, potom Drim lenda – verzije moskovskog Diznilenda, kao i mini zoo vrta i još mnogo interesantnih stvari, uspeli su da održe dobar ritam i kao pravi svetski putnici obiđu baš sve što sam ja želela. Osim toga, sam put noćnim vozom u retro fazonu, Grand ekspresom, do Sant Petreburga, sa prelepim kupeima, divnim krevetima i osećajem da si u sred najzanimljivije avanture, ili možda u sred romana Agate Kristi, kao i povratak za Moskvu brzim vozom koji za 4 sata pređe taj put od 700 i nešto km, bili su im prezanimljivi i puni su bili utisaka, kao i samih iščekivanja pred polazak.
Moskva je moj dosanjani san, ali i stalna želja, Moskva je ruska bajka, baš kao i Sankt Peterburg, čuveni Piter, kako ga Rusi zovu. Dvodnevna tura u Piteru odvela nas je kroz ulicu Nevskog pravo na bajkovite trgove, pune vitezova i dvorskih dama, čarobnih i bundevastih kočija i otmenih konja, osećaja da si u nekom drugom vremenu, ali i osećaja Evrope, Zapada… I to je spoj koji traje još otkad je Petar Veliki, čovek ispred svog vremena i div na čijim plećima je nastao i sam grad a i pre toga san o njemu, kročio na ovo tlo i pretvorio ga u to što je sada… Spoj velikog i malog, spoj staze i prostranstva, put u sećanje i u budućnost. I more… koje nije plavo, netipično je, braon, i nemirno je, hladno i nepristupačno. Svežina u vazduhu, talasi kiše i sunca. Smenjivanje godišnjih doba u jednom danu. Baš kao da sva ta previranja, kao živa ograda, hoće da skriju i sačuvaju dragulj koji se iza njih prostire. Dvorac Petrof. Raskoš i zlato. Uživanje u pogledu. Vapaj za istorijom i odgovorima. Utočište u smenjivanu proleća i jeseni. I zamišljanju haljina i pelerina koje su nekad tuda šetale tlom koje im je pripadalo. Osećaj da unutar zidina spava kraljevsto i uspavana lepotica koja će se svakog trena probuditi a za njom i svi ostali. I nastavak bajke u našim mislima – da to se i dešava, oni se svakog dana u stvari bude… Toplota boršča koji greje nepca. Hladan vazduh prolaznosti i topao dah postojanosti. Ispod zlatnih poluga skrivena tama jezivog zločina. Priča koja ostaje da traje kroz vreme. Glas tame i zov prošlosti.
Kao most između stvarnosti i prošlosti, pred nama se ukazao na kraju dana istoimeni hotel ,,Bridž“, sa svojom prelepom sobom kao skrovištem od kiše koja je krenula neumoljivo da pada pri povratku na obalu. Hladnoća je ostala napolju, a nama je stigao suši (koji Marko obožava). Naredni dan u Piteru bio je takođe prelep, a od grada su nam ostale uspomene u vidu predivnih slika, magneta i slatkiša iz čuvene poslastičarnice Sever.
Usledio je povratak. I opet Moskva. Kao najlepša neotkrivena tajna, kao istina i stvarnost, a ipak nerealna. Gde god ti ode pogled, vidiš nešto. Zlatne kupole, prelepi parkovi, divne, raskošne fontane, da podsete na čvrstinu postojanja, ali i na tok vremena. Voda i sunce. Građevine i ljudi. Efekti… oslikavanja na tlu, dodir neba i zemlje, slika na asfaltu… neki ovekovečeni fotografijom, a neki zauvek sačuvani u našem sećanju.
Šta čovek može doživeti gledajući sliku naspram onoga što oseti uživo? Razlika je ogromna. Upoznavanje grada i zbližavanje sa njim ipak je posebna stvar. Mapa koju zapišeš u srcu, u duši. Skice koje ti se urežu u nepisani plan, koji te vodi naspram tvog zapisanog plana, ali nevidljivom niti, kao prstom sudbine.
Baš takva jedna nevidljiva nit dovela je i Vasilija u Moskvu, malo po malo, a zatim za stalno. I baš ista ta ,,paukova mreža“ uhvatila je i mene sad, u susretu sa gradom i svojom ,,prostom, dušom slovenskom“.
Osim letova, ima i zemljanih stvari koje će u ovom tekstu dobiti samo rečenicu ili dve, iako zaslužuju više. To su svi mogući parkići za decu, perfektni, a ima ih na svakom koraku, zatim Park pobede, Trijumfalna kapija, Šokoladnica i palačinke od maka i vanile, Park VDNH i izgubljena devojčica, predivan italijanski restoran u centru i najbolja pica ikada, Vavina kancelarija, savršena ulična muzika na svakom koraku, ukus svežeg soka od nara, miris pudinga od čokolade u cirkusu, brz i tačan metro koji vozi svuda jasno utvrđenom putanjom, sa stanicama kao umetničkim delima, svakom drugačijom i nestvarno lepom…Spiralna zgrada, kao kraljica moderne građevine. I Crveni trg kao obeležje jednog vremena, ali i vanvremenske lepote. Uz Aleksandrijski sad i šetnju uz sladoled i po koji kamenčić u patikama… Svuda po gradu efekti, ogledala u vodama, jasne slike gore i dole, nebo na tlu, iluzije i istine-sve odjednom. Nestvarno a stvarno.
Možda najlepši dan u Moskvi (mada je svaki bio najlepši), za mene je bio baš poslednji i šetnja parkom Gorki, odnosno Parkom kulture (u pitanju je isti park), i odlazak mostićem do Crkve Hrista spasitelja, uz ukus kuvanog kukuruza, a zatim slatkih kokica, pa odlazak peške još jednom do Kremlja i Vasilija Blaženog. Slika Moskve obasjane suncem…
Moskva te tera da je sanjaš i kada odeš iz nje. I vuče te da joj se vratiš. Omiljeni deo nemaš, omiljeni je svaki, a priraste ti srcu onaj gde si stacioniran, kao što je meni metro stanica, možda i najmanje lepa od svih, Maladožnaja, i ulica Kuncevskaja i tako prelep i pozitivan stan mog brata, gde smo, svako za sebe, svako veče, sabirali utiske.
Nikad neću zaboraviti još jednu stvar, a to je gruzijska hrana, kojom sam oduševljena. Naime, gruzijski restoran je bio prvo mesto na koje smo otišli po dolasku u Moskvu i gde smo jeli. Ne znam da ponovim imena jela, ali svako od njih je moje omiljeno i najbolje ikada i tako mi je krivo što u Beogradu ne postoji gruzijski restoran. A tu je i njihovo osvežćavajuće zeleno piće, tarhun. Plus, čuvena slatka kobasica, od oraha u sirupu duda, savršenstvo!
Možda je osećaj nezaborava i želje za povratkom u ovaj grad, kao i trajne urezanosti u srce, najbolje objedinjen u okviru prvog događaja na koji smo otišli, tokom prvog dana našeg boravka u Moskvi- Paljot nad Moskvom ili u prevodu, Let nad Moskvom. U okviru ovog doživljaja, u mom sećanju su sada spojene dve moje velike ljubavi, film i Moskva, uz dosta lepote,uzbuđenja i adrenalina. Scenario za našu verziju ovog filma pisala je baš dobra, moja omiljena ekipa, moja deca, moj brat i ja.
Crveni tepih 