Ne znam da li je to opšteprihvaćeno mišljenje, ali moj neki stav je da bi roboti mogli spasiti čovečanstvo. Kao i vanzemaljci. Ako postoje. Za ove prve sigurno znamo da postoje, jer ih je čovek napravio. Za ove druge nismo sigurni, ali moj sin kaže da će jednog dana postati astronaut i to istražiti.
Kada su u pitanju roboti, takođe znamo da to može biti mač sa dve oštrice i da ne mora da znači da su dobra pojava, jer oni, sa druge strane, predstavljaju i opasnost po čovečanstvo. Pitanje je šta ako veštačka inteligencija nadvlada, postane superiornija, uđe u neke sfere više nego što treba.
Volim da koristim bajke, odnosno priče, kao primere. A takva jedna iskorišćena je kao lajtmotiv i za film o kom je reč. Pinokio.
Film o kom pišem je Veštačka inteligencija. Radnja se dešava u budućnosti. Veštačka inteligencija u tom momentu već je normalna i prirodna stvar. Roboti se koriste u razne svrhe. Čak i za zamenu deteta, ako ga čovek izgubi. Tako dolazimo do glavnog junaka ove priče i do same teme. Dečak-robot.
I sve bi bilo super. Da taj robot nije razvio osećanja. Jer znate, greške se prave. Tako je u program ove veštačke svesti, rukom nepoznatog tvorca, uneto ono iskonsko, neopisivo, što svi imamo, a što je teško objasniti. Potraga za plavom vilom postaje pokretač, a emocija biva lepša, čistija i veća nego kod ijednog čoveka. Ali vreme prolazi, a on je besmrtan i nepromenljiv. Kao takav, a sa greškom u sistemu- u obliku emocije, postaje nesrećan. Zamislite da sve prođe i da svi nestanu, a da budete samo vi. Kako bi vam bilo? Na pamet mi pade moj deda. On je rođen 1925.godine. Ovih dana napunio je 95. Živi u malom mestu, gde poznaje sve ljude. I nema više nijednog svog vršnjaka. Nema njegove braće, najboljih drugova,kumova,rođaka. Svi su nestali. Da, srećan je, ima veliku porodicu, potomstvo… Ali ipak… Možda nije adekvatan primer, ali negde se dodiruje sa ovom pričom. Bar za mene.
I tako naš dečak luta svetom i traga za plavom vilom, a usput sreće razne druge primerke svoje vrste. Ali nije to to. Problem je u tome što robot poželi da bude čovek. Poželi prolaznost, smrtnost, nesavršenost. Poželi ono što ne može biti. Teško je…
Da li ste razmišljali o vrednosti svog života, ili ga uzimate tek tako, zdravo za gotovo?Nije lako dobiti to što imamo. Čestitam, pobednik ste. Mađu milijardama, vi ste stigli prvi i dobili život. Pre toga, milionima godina, geni su se sklapali u dobitnu kombinaciju. Vi ste samo jedna mogućnost. Tj.mi. Zaista smo srećnici. A ovaj savrseni tužni robot-dečak odlično je shvatio poentu koja nama svakog dana izmiče.
I još nešto. Nije ovo priča o njemu. Ovo je zapravo priča o majci. Srećan je onaj ko ima majku. Plavu vilu. Ili neku drugu. Svaka je majka najlepša. Dolazimo do glavnog pitanja. Da li bi svet mogao biti bolje i lepše mesto, ako bismo ga podelili sa još nekim, drugačijim, pripadnikom različite vrste? I da li se to već možda desilo, da li su među nama, vanzemaljci, ili možda roboti, toliko savrseni, da ih ne prepoznajemo? Ponekad mi se čini, ali u onom negativnom kontekstu, da je sve više robota, a sve manje ljudi… Nije li to sva nesreća ovog čovečanstva? Ako robot dobija emocije, a čovek ih gubi, da li će onda plava vila zaista završiti na dnu mora? I ko će je prvi ponovo pronaći, čovek ili robot? Onaj ko je pronađe, spasiće svet. Ali će izgubiti sebe.
Crveni tepih 