Kamen plave boje kroz koji se prolama svetlost. Olupina na dnu mora. I muzika. Ono što me prvo asocira na ovaj film. Asocijacije nisu samo na stvari izvan mene, one su i u meni- kada vidim neku scenu iz ovog filma, ili ceo film (koji uvek gledam kad se daje na tv-u), u meni se probude uspomene na razne emocije koje sam prvi put osetila te davne ’97. kad se pojavio Titanik. Prvo zaljubljivanje. Pa onda i to nerealno zaljubljivanje u Leonarda di Kapria, koji je do današnjeg dana ostao (potpuno opravdano) jedan od mojih omiljenih glumaca.
Kažu da nas mirisi ili pesme vrate u prošlost. Mene i određeni filmovi…
Pričalo se tada da je druga glumica trebalo da glumi Rouz. Kejt Vinslet bila je devojčurak. Ali bezobrazno uporna. Vukla je za rukav Dzejmsa Kamerona i sedela mu na kičmi dok joj nije dao ulogu. Bio je to rizik koji se isplatio. Bila je neafirmisana glumica, a onda se proslavila. I ozbiljno je dobra. O njoj će biti još reči.
Leonardo di Kaprio je već posebna priča. Njegovim likom i delom baviću se u posebnom tekstu.
Sećam se momenta kada je izašao Titanik. Velika prašina se digla. Bio je najavljen kao najveći i najskuplji projekat ikada u oblasti filma. Opravdao je to. Ako postoji savršeno umetničko delo u svetu filma, onda je to Titanik. Titanik kao pojam, metafora je za mnogo toga, za veličinu, za propast, a nakon ovog filma, sam film je postao metafora metafore, a film i brod, svaki na svoj način, metafore za bezvremenu ogromnu ljubav.
Reditelj je fenomenalno, kroz ljubavnu priču dvoje mladih, prikazao jedan istorijski momenat, koji bi sam po sebi, u filmu, možda bio dosadan.
Film treba napisati, zatim izrežirati, odglumiti, montirati, uraditi efekte, muziku, zatim kostime, šminku, produkciju… Urediti eksterijer i enterijer, organizovati statiste… Dobro snimiti iz pravog ugla… U pitanju je proces gde je svaka radnja umetnost po sebi, i kao takva veoma bitna. A sve moraju da se sklope u jedno. Sve se mora uklopiti. Ovaj film ima baš sve. On je remek delo svetske kinematografije. Snažan i večan. Baš kao i tema o kojoj govori. Baš kao i stvar koju predstavlja. I simboličan, na mnogo načina. Jer svako od nas nosi svoj titanik unutar duše, i svi smo mi deo jednog velikog titanika. Nikad se ne zna da li je na putu ledeni breg, ili trenutak iz sna u kojem letiš iznad mora, oslobođen svih stega, u zagrljaju ljubavi svog života. U tome i jeste čar. U neizvesnosti.
Naša glavna junakinja, Rouz, izabrala je ljubav. I po cenu života. Ostavivši tako bogatstvo, luksuz i raskoš, kao bezvredne stvari u odnosu na ono što je dobila. Ipak, sudbina često umeša svoje prste na nepredviđenim mestima u filmu koji se zove život. I pitanje je samo šta ste spremni da stavite na kocku. I koliko daleko smete i možete da pogledate u morska prostranstva. Jer tamo se ne vidi ništa, a vidi se sve.
Da li želite da blistate na sred mora i nosite titulu najvećeg, najlepšeg i najraskošnijeg broda na svetu, i da budete prolazni, ili da budete skrivena olupina u morskoj dubini, ali olupina koja čuva legendu o neponovljivoj strasti i ljubavi. I olupina čija lepota se otkriva polako, ali je beskrajna. Tanka je linija između ta dva.
Crveni tepih 