Džoker

Da krenemo od vas. Kako ste? Da li je kod vas sve u redu? Imate sitne probleme, a generalno ste ok. Ali vas povremeno boli glava, povremeno vas kinji šef, povremeno ostajete bez para, mislim, niste najbogatiji, srednja ste klasa… Kao i većina građana. Sitne ili krupne razmirice, svađe..Povremeno vas neko izneveri, izda. Povremeni problemi sa zdravljem, ali generalno ok… I još more sitnih i krupnih problema. Ali živite.

A da li osećate anksioznost? Pa da! Vrlo često, zar ne. Osmehujete li se lažno? Da li ste usiljeno ljubazni? Izjeda li vas nekad iznutra bes? Plaše li vas sopstvene misli? Nervira li vas društvo, sistem…? Nervirate li sami sebe? Da li biste nekad zaspali na par dana i probudili se kad sve prođe? Da li biste se nekad zadržali u sopstvenom snu? A opet, iz mnogih i pobegli glavom bez obzira? Uplaše li vas nekad sopstveni snovi? Mislite li često da nema izlaza? Osećate li se kao tempirana bomba? Možda bure baruta? Nagazna mina… Osećate li nekad da gubite razum?

Pa ko ste onda vi?

PREDSTAVLJATE LI SEBE U LAŽNOM SVETLU? LAŽETE LI SEBE I DRUGE? U DVE REČI – LAŽETE LI?

SMEJETE LI SE NEKAD NA SILU? DA LI JE VAŠ OSMEH UVEK PRAVI??

Razumemo ga, sasoesćamo, dat nam je takav ugao gledanja, koji proizvodi empatiju. Ali empatija isplivava tek kad nam ovde, ovako, na velikom platnu, daju džokera na tacni. A koliko je takvih džokera oko nas, u stvarnom životu? Mislite li da ih nema? Da je on jedinstven? Da ovakve stvari treba gurati pod tepih, jer bože moj, ima nas svakakvih… Ali prvenstveno, svet je lep a svi smo dobri.

U Vikipediji ovaj film svrstavaju u psihološki triler, a ja bih pre rekla da je ovo psihološka drama, sa primesama trilera. Film ličnosti. Karaktera. Gde glavni glumac nosi celu priču na svojim plećima, baš sve. I baš jasno i precizno. Vidi se njegov trud, ulaganje sebe u ovaj film, davanje sebe sto posto.

Premijera je bila 2019. godine na filmskom festivalu u Veneciji, gde je film osvojio zlatnog lava. Inače, kada je u pitanju Oskor, film je nominovan u 11 kategorija, a Oskara je dobio Hoakin Finiks u kategoriji najboljeg glumca. Takođe, film je osvojio i statuu u kategoriji najbolje filmske muzike.

Radnja je smeštena u Njujork, u sumornu svakodnevnicu, u mračno društveno okruženje, u sistem koji ne razume pojedinca i ne pruža mu baš nikakvu podršku. Pojedinac je osuđen na sebe. Vreme događanja je 1981. godina. Film prati Artura Fleka (Hoakin Finiks), propalog stendap komičara, koji polako tone u ludilo i okreće se kriminalu.

Kritičari su imali raznolika mišljenja o filmu. Neki su ga hvalili, a neki nisu bili oduševljeni. Neki su bili oduševljeni samom glumom, ali ne i podlogom. Postojala je bojazan među pojedincima da bi film mogao izazvati nasilje na ulicama, jer – ,,nasilje rađa nasilje“. Kao što se to i pokazalo u priči iz samog filma.  Takođe, strah se javio među kritičarima, a i mnogim gledaocima, u vezi sa tim kakve bi posledice film mogao proizvesti na ljude kao što je Artur Flek. Sa druge strane, gotovo jednoglasno pohvaljeni su Finiksova gluma, muzika i produkcija, što donekle ublažava, tj. poništava mišljenja koja su podeljena oko mračnog tona filma, prikaza mentalne bolesti, kao i prikazivanja nasilja.

Ali ko je žrtva i kada je nasilje započeto i nad kim? To je malo dublja tematika. Kako ulazimo u priču, tako se i klupko odmotava i dobijamo odgovore, odnosno motive glavnog junaka, za određene postupke.

Iako publika voli komercijalu, radnju, potpunu priču, dinamično a ne statično, uspeh ovog filma, koji je osvojio silne nagrade, a pored toga ostvario i komercijalni uspeh, pa zaradio preko milijardu dolara širom sveta, govori nam da je možda došlo i do prezasićenja među gledaocima kada su sve te aktivne priče u pitanju i da je došao trenutak da se uđe unutar zidina duše, da se zađe malo dublje u mikorkosmos pojedinca, da se obrade malo drugačije teme, manje zastupljene, kojima je svanulo njihovih 5 minuta najzad. Kao što je na primer tema mentalnog zdravlja.

Iako nisam lično dobila od ovog filma maksimum, iako su moja očekivanja bila veća – da će me razoriti (što volim, ali ne dobijam to od filmova u zadnje (duže) vreme), da će mi dati i nešto neočekivano, a ne baš sve što sam i očekivala, svakako smatram da je u pitanju remek delo. Takođe, smatram da je Hoakin Finiks dokazao da je vanserijski glumac. Ovaj čovek raskošnog talenta je dao celog sebe da bi film uspeo, transformisao se i fizički i psihički, smršao je 24 kilograma za ulogu, proučavao je studije vezane za mentalni poremećaj koji ima junak kog glumi. Ovaj čovek nam je dočarao baš sve, dao nam je sebe.

Naslov filma vezuje se za čuvenog zlikovca, tj. antijunaka iz striopova o Betmenu. Ugao posmatranja dat je tako da ovog junaka i shvatamo i sažaljevamo. U jednoj osobi dati su i dobar i loš. Kroz jedan lik, data je cela psihološka studija, a i sociološka.

Mentalno bolestan čudak. Poremećeni čovek. Umobolni usamljenik. Čovek izneveren od strane društva. Neshvaćeni pojedinac. Neprihvaćen. Pregažen. Odbačen. Luzer.

Uzročno – posledične veze nasilja i društvenih podela jasno su oslikane kroz sve scene ovog filma. Moj lični utisak je da je pored toga što je on mentalno bolestan, bolesno i celokupno društvo.

Želela sam da početak moje nove sezone recenzija filmova obeleži baš ovaj film. A glavno osećanje koje će nositi celu ovu sezonu, lajtmotiv koji će se provlačiti, a ujedno i poruka koju želim da pošaljem, kao i nešto za šta se borim i želim da se borim i dalje, jeste sadržano u jednoj reči – EMPATIJA. Zato je naš prvi film za ovu sezonu baš ovaj, a za sledeću nedelju imam za vas ponovo jednog ,,Džokera“.